Menu
RSS
A+ A A-

Пе­тар Бо­жић, ста­ре­ши­на цр­кве у Ши­ду

peraНео­бич­ни су жи­вот­ни пу­те­ви све­ште­ни­ка Пе­тра Бо­жи­ћа. Ро­ђен је 01.07.1972. у Сид­не­ју где је жи­вео до де­се­те го­ди­не, а он­да до­ла­зи у Бе­шку где за­вр­ша­ва основ­ну шко­лу, па бо­го­сло­ви­ју у Срем­ским Кар­лов­ци­ма. На­кон то­га по­но­во од­ла­зи у Аустра­ли­ју и по­сле не­ко­ли­ко го­ди­на се вра­ћа да од­слу­жи вој­ни рок у Кру­шев­цу. По за­вр­шет­ку вој­ног ро­ка опет од­ла­зи у Аустра­ли­ју да би се у Ср­би­ју вра­тио пар не­де­ља пре бом­бар­до­ва­ња с на­ме­ром да бу­де са сво­јим на­ро­дом у те­шким вре­ме­ни­ма. У Бе­шкој се оже­нио Ива­ном Си­мић и да­нас има­ју Ана­ста­си­ју и Раст­ка. Су­пру­га је осло­нац по­ро­ди­це, јер оба­ве­зе све­ште­ни­ка су ве­ли­ке.



У Шид је до­шао 2001. а 2002. је уз бла­го­слов епи­ско­па срем­ског вла­ди­ке Ва­си­ли­ја по­стао ста­ре­ши­на цр­кве св. Ни­ко­ла­ја. Уз бла­го­слов вла­ди­ке по­чео је и град­њу цр­кве по­све­ће­не све­том ве­ли­ко­му­че­ни­ку срп­ском кне­зу Ла­за­ру. И, ка­ко ка­же, бож­јом во­љом од ро­ђе­ња је по­ве­зан са кне­зом Ла­за­ром. Кр­штен је у Сид­не­ју у Ла­за­ри­ци, на слу­же­њу вој­ног ро­ка у Кру­шев­цу ре­дов­но је ишао у цр­кву по­све­ће­ну ње­му и са­да у Ши­ду бож­јом во­љом до­био је све­ту ду­жност и част да гра­ди шид­ску Ла­за­ри­цу.



До­ла­ском у Шид све­срд­но се ан­га­жо­вао на об­но­ви цр­кве св. Ни­ко­ла­ја. Из ми­ни­стар­ства кул­ту­ре Ср­би­је обез­бе­ђе­на су два ми­ли­о­на ди­на­ра. И овом при­ли­ком, Бо­жић ис­ти­че раз­у­ме­ва­ње ми­ни­ста­ра Ко­ја­ди­но­ви­ћа и Чо­три­ћа, као и Ши­ђа­ни­на Ан­ђел­ка Трп­ко­ви­ћа, те Жи­ва­на Или­ћа и Сло­бо­да­на Мар­ко­ви­ћа. Уз не­се­бич­ну по­моћ оп­шти­не Шид и пред­сед­ни­ка Ми­те Авра­мо­ва до­би­је­но је 400.000 ди­на­ра и део гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла, па је цр­ква св. Ни­ко­ла­ја да­нас у но­вом ру­ху. Мно­го су се ан­га­жо­ва­ли и чла­но­ви цр­кве­ног од­бо­ра, на че­лу са Бран­ком Нон­ко­ви­ћем, пред­сед­ни­ком цр­кве­не оп­шти­не. Зна­ча­јан је до­при­нос ве­ро­у­чи­те­ља у Тех­нич­кој шко­ли Зо­ра­на Угре­ши­ћа, ди­рек­то­ра те шко­ле Јо­ве Дре­зге и уче­ни­ка ко­ји су по­мо­гли при уре­ђе­њу пор­те.



crkvaЈед­на слу­чај­на по­се­та Лон­до­ну и су­срет са вла­ди­ком Бра­ни­чев­ским го­спо­ди­ном Иг­ња­ти­јем до­при­не­ли су да Шид да­нас по­се­ду­је део мо­шти­ју кне­за Ла­за­ра. Или ни­је би­ла слу­чај­ност? Бож­ја во­ља. Уз бла­го­слов вла­ди­ке Иг­ња­ти­ја, али и вла­ди­ке Ва­си­ли­ја део мо­шти­ју се на­ла­зи у цр­кви св. Ни­ко­ла­ја, до за­вр­шет­ка Ла­за­ри­це. Ки­вот (сар­ко­фаг) у ко­ме се мо­шти на­ла­зе у Ба­тај­ни­ци је из­ра­дио про­то­мај­стор Ду­шан Ми­ло­са­вље­вић а фи­нан­си­рао је Ду­шан Ма­у­ко­вић и ње­го­ва су­пру­га Со­фи­ја.



Бож­јом про­ми­сли и упор­но­шћу све­ште­ни­ка Бо­жи­ћа по­че­ла је из­град­ња цр­кве по­све­ће­не кне­зу Ла­за­ру, а по­че­так ни­је био лак, ка­же. Срп­ски на­род се чуд­но по­на­шао, пи­тао се што ће три цр­кве у Ши­ду, а ни­ко се не пи­та шта ће Ши­ду два­де­се­так сек­ти. Ипак, ви­ше је би­ло оних спрем­них да по­мог­ну. Пре свих но­во­о­форм­ље­ни гра­ђе­вин­ски од­бор на че­лу са Бран­ком Тар­ла­ћем и ма­на­стир При­ви­на Гла­ва са игу­ма­ном Га­ври­лом, увек рас­по­ло­же­ним за по­моћ. Не же­ле­ћи да за­не­ма­ри ни­чи­ји до­при­нос све­ште­ник Бо­жић ис­ти­че да је из ми­ни­стар­ства за кул­ту­ру и за ову цр­кву обез­бе­ђе­но два ми­ли­о­на ди­на­ра, а зна­чај­ни при­ло­жни­ци би­ли су До­бри­ла Ко­јич­ки-Не­дак и њен су­пруг Алек­сан­дар, Сло­бо­дан Об­ра­до­вић ко­ји је да­ри­вао зво­но ко­је се већ огла­ша­ва, Или­ја Ча­вић... До са­да је при­ку­пље­но око 70 хи­ља­да евра. Оче­ку­је се до­на­ци­ја из Сид­не­ја, где жи­ви јед­на све­ште­ни­ко­ва се­стра.



Да до град­ње ове цр­кве до­ђе не­се­бич­но се ан­га­жо­вао брач­ни пар Ја­сна и Ра­до­је То­до­ро­вић, ра­до­ве из­во­де рад­ни­ци Ра­де­та Пе­ри­ћа и Ми­ла­на Ли­си­це. За до­де­лу пла­це­ва за­слу­жан је Пре­драг Опо­је­влић. И не­ка не бу­де за­ме­ре­но, ка­же Бо­жић, што ни­су по­ме­ну­ти сви, бож­јом во­љом би­ће упам­ће­ни.