Menu
RSS
A+ A A-

БЕСКРАЈНА МАЈЧИНСКА ЉУБАВ И БОРБА

  • Аутор Бранимирка Јерковић

ЖИВОТ И ДЕЛО САВЕ ШУМАНОВИЋА  ЗАШТО ТРЕБА ДА БУДЕМО ПОНОСНИ НА НАШЕГ НАЈПОЗНАТИЈЕГ СУГРАЂАНИНА (3)?



persida.jpg

Персида Шумановић је сав свој живот посветила чувању дела свог сина Саве и тешком борбом је успела да испуни његову последњу жељу

Шиђани данас имају привилегију да се, само зато што су мештани нашег града, могу похвалити неприкосновеним богатством - највећом збирком слика Саве Шумановића. И не само то. Мајка нашег великог уметника и ствараоца, Персида Шумановић, сачувала је велики део документарне грађе о Савином животу. С обзиром да је то било ратно време и да је било тешко сачувати и главу, а камоли било коју врсту имовине, њена борба заслужује још већу пажњу и поштовање.

Госпођа Персида је сачувала Савине школске свеске, писма која им је писао, његов пасош тј. путни лист... Ова документарна грађа данас се налази у поседу Галерије, која је основана 1952. године, на темељу даровног уговора, којим је Персида Шумановић граду Шиду поклонила 417 слика свог покојног сина и породичну кућу коју су они издавали пре рата за Срески суд, а која им је након рата одузета, као и многима. Међутим, она је успела да се избори са свим тим и да Саву "врати кући". У преамбули поменутог уговора се наводи: "Сматрајући животну жељу свог сина својом материнском и људском обавезом, остварујем је данас као наш заједнички циљ поклањајући Савина животна дела родном месту, које је он овековечио кроз своју љубав, учинио познатим и славним својим сликама.

После несрећне и нагле смрти мога сина, као аманет сам задржала толико пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају. испуњавајући тај аманет, уверена сам у дубоко разумевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаја". У уговору је, такође, назначено да Галерија мора да се оснује и стално остане баш у месту Шиду, јер је покојни Сава Шумановић, најбоље године свог уметничког рада провео и посветио своме родном месту и овековечио га својим сликарским радовима.

РАТ БЕСНИ, А СЛИКЕ СВЕТЛЕ И НЕБО ВЕДРО

Персида Шумановић је највећи добротвор града Шида. Испуњавајући жељу свог сина, задужила нас је оставивши нам у наслеђе огромно богатство и немерљиву уметничку вредност. Свог сина јединца је подржавала кроз цео живот. Када се Сава определио за сликарство као свој животни позив, његов отац Милутин је остао згранут, јер је таква одлука у оно време била незрела, неисплатива и бескорисна. Међутим, мајка Персида је одиграла значајну улогу у томе да отац ипак попусти и Сави да одобрење да оде у Загреб и настави школовање.

Иако је ово била имућна грађанска породица у којој су оба родитеља била образована, мишљења провинције су се увек наметала као водећа. Али госпођу Персиду то није превише оптерећивало. Сину је и по повратку у Шид обезбедила врхунске услове за рад. то је био најзрелији период његовог стваралаштва. Не само да је Сава био свестан својих потенцијала, већ је и његова мајка знала ко је њен син био и шта је, боравећи у Паризу, постао.

Почео је и Други светски рат, а Шид је ушао у састав НДХ. Сави је забрањено да се потписује ћирилицом. Није дозволио да га то преобрати, па је уместо потписа латиницом, слике остављао непотписане. У дну слика из тог периода стоји само година. Рат бесни, а слике су светле и небо ведро. Као да је својим оружјем терао једног таквог непријатеља. Госпођа Персида никада није пуно говорила о том ратном периоду.

Верује се да ју је прогањало то што нису побегли, као и бројни други. али она је мислила да је Сава сигурнији кући, јер су имали познанства и довољно новца да потплате кога треба. Ипак, десило се то да ни новац ни "везе" нису помогли. Неколико Усташа дошло је по њега и одвели га. Персида је одмах послала телеграм, али пошта баш тај дан није радила. Телеграм за Загреб је отишао тек сутрадан. Добила је и одговор у којем је наведено да је познато да Сава није низашта крив, али било је касно за реаговање, јер је Сава већ био стрељан.


ЧУВАЛА ДЕЛА СИНА КАО ДА ЧУВА ЊЕГА

Те 1942. рат је беснео, а Персида је остала са мноштвом слика, које је требало сачувати. Док су гранате падале и бројне војске кроз Шид пролазиле, она је чувала дела свог сина, као да чува њега. Знала је колико су вредне те слике и шта има у кући. Слике је поклонила неколицини људи за које је мислила да ће допринети да Галерија заживи. У тој намери је успела за 10 година. Галерија није одмах заживела у пуном сјају. Тек по доласку Тита у Шид, почиње једна нова димензија њеног постојања.

Јосип Броз је у проласку кроз град, свратио у Галерију да види слике Саве Шумановића. Тада је то било опште славље и радост у граду. Галерија је сређена у рекордно кратком року, слике су изложене и све се променило. Тито је рекао да су слике веома лепе и то је било довољно да и сами Шиђани схвате шта имају. Изразио је жељу да упозна мајку тако великог уметника и пешке је отишао до Спомен куће. Персида је тада имала деведесет година. Нашој ондашњој власти је то много значило и говорило. Галерија тек те 1966. године почиње заиста да живи.

Персида је умрла две године након тога, у својој 92. години. Успела је да оствари свој сан и жељу свог сина јединца. Сада на нама остаје да поштујемо њену борбу и да још више ценимо оно што имамо. Сава Шумановић је данас свој на своме, а аргументи нашег поноса остају на чврстим темељима, заувек.