Menu
RSS
A+ A A-

ШИЂАНКА И ИНАЏИЈА ИЗ ИЛАНЏЕ

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПИСЦА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ ПРОШЛО ГОТОВО НЕЗАПАЖЕНО



crnjanski.jpgЈедан детаљ из живота писца "Сеоба" везан за ово наше поднебље поново је оживео причу о једној Шиђанки, која је Милоша Црњанског спасила од сигурне смрти


У новембру прошле године навршило се три деценије од смрти славног писца Милоша Црњанског. Тихо и готово незапажено, овај датум је остао необележен од многих којима је то на неки начин била и дужност, али уједно и прилика да се многи љубитељи стваралаштва једног од највећих српских писаца, још једном подсете на његово непролазно дело. По неки чланак у дневним новинама и јавни наступ Мира Ломпара, управника задужбине Милоша Црњанског, било је готово све што је речено о славном писцу, поводом три деценије од његове смрти. Многе културне институције, библиотеке и књижевни клубови, који носе име писца "Сеоба" нису испунили свој дуг према овом бунтовнику који је напросто из само њему знаног ината, пре времена отишао на вечни починак. Али, наша намера није да подсећамо оне који су требали испунити своју обавезу и своју дужност.

Жеља нам је да се овом приликом подсетимо једног детаља из његовог живота, који је везан за ово поднебље.
Наиме, Милош Црњански ће у свом коментару поводом изласка збирке поетских остварења "Лирика Итаке" и песмама "Здравица" и "Траг" открити један занимљив детаљ из своје богате биографије, који није везан за његов стваралачки опус, али ће зато остати везан за ово поднебље и једну племениту жену, која ће једног од највећих писаца савремене српске књижевности отргнути од сигурне смрти.

..."Мене је тај ађутант пука убацио у један батаљон, који је требало да учествује у офанзиви на Србију, али је остао у блату и снегу Срема, у селу Кукујевци. Затим је лежао у барама око Раче (Сремска Рача, прим. аутора), док није почела епидемија. Колера.

- Ја сам био са многима, остављен у једном возу, који је смрдео од бљувања и пролива на железничкој станици Шида. А живот имам да захвалим матери једног Шиђанина (мислим кројача), која ме је узела у кућу када сам лежао пред њеним вратима.

Та стара жена се није излагала само опасности инфекције, него и казни за скривање мародера. Одатле сам премештен у болницу, у Вуковар ....", речи су славног писца који је на овај начин одао захвалност једној Шиђанки, која га је спасила сигурне смрти. Трагом тог записа и податка, који износи Црњански да је реч о мајци једног занатлије из Шида, највероватније да се он нашао испред једног од бројних локала и занатских радњи, који су се у то време налазили у главној шидској улици (данас Карађорђева). Храбра жена је видећи га на крају снага увела у кућу у којој је пронашао спас од болести која је покосила готово целом батаљону у коме се Црњански налазио.

-  "Да ли сам ја у Рачи у Шиду преболео азијску колеру, како је у мојим папирима у болници писало или је то била просто дизентерија или тифус, то заиста не спада у поезију. Оно што је главно, био сам поштеђен да идем као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то преживео" - написаће касније Црњански сећајући се јесени 1914. године, када се у ратном вихору, који је захватио готово целу планету нашао на овим просторима.

Интересантно је да славни писац, касније познати дипломата, није успео да сазна име своје спаситељке, која је као и сав слободољубиви народ овог краја учинила само оно што би и многи други учинили да су се нашли на њеном месту. На сву срећу и Црњанског и српске књижевности, она је успела да га отргне од смртног загрљаја у којем су се тада нашли његови бројни земљаци из Баната. Можда би бард српске књижевности и успео да открије ту тајну, али ће игром судбине и још понечега апустити своју отаџбину крајем Другог светског рата и у њу се вратити тек поткрај шездесетих година прошлог века, да би се недуго затим упокојио у Београду, који је неизмерно волео и за којим је чезнуо све време свог бивствовања у туђини. Ако није он успео, учинио је то својевремено, познати шидски песник и публициста Светислав Ненадовић. Само њему својственом упорношћу успео је да сазна име храбре Шиђанке, која је ризикујући сопствени живот као и живот своје породице, пружила помоћ изнемоглом писцу. Њено презиме је Ђурин. Штета је што Ненадовић није сачувао комплетан чланак посвећен овом догађају, јер бис е из њега могло сазнати још неколико интересантних детаља везаних за један мучан и тегобан период живота Милоша Црњанског.

ТВРДЊА

Још једна спона везује Црњанског за ове просторе. Наиме многи књижевни критичари и аналитичари су склони тврдњи да је упориште за своје капитално дело "СЕОБЕ" Милош Црњански пронашао управо у Мемоарима рођеног Шиђанина Симеона Пишчевића писца и генерала који је у својој мемоарској грађи описао збивања и догађања на граници два велика царства, аустро-угарског и турског, чији се један део протезао управо на просторима данашњег Срема.

КЊИЖЕВНИ КЛУБ

У Шиду постоји књижевни клуб који носи име Милоша Црњанског. Председник клуба Срђан Малешевић истиче да се у оквиру њега налазе бројни поштоваоци и љубитељи дела једног од највећих српских писаца. Можда би требало размислити о идеји да и једна улица у Шиду понесе име славног писца који је небројено пута истицао своју велику љубав и приврженост Срему и људима овог поднебља.

ТРАГИЧНО ВРЕМЕ

Иначе, прозни текстови Милоша Црњанског из књиге "Итака и коментари" објављују се издвојено јер они не представљају објашњења песама већ мемоарско оживљавање времена и прилика у којима су настајале те песме писане до 1921. године. Тако је по свему судећи било и са песмама "Здравица" и "Траг" које је Црњански посветио једном невеселом и трагичном времену и детаљима који су се одвијали на овим просторима.