Menu
RSS
A+ A A-

РАДНИ ВЕК СА ШТАМПОМ

НАШИ СУГРАЂАНИ   СМИЉА ИГИЋ ИЗ ШИДА



smilja.jpg

 

 

 

Новине се праве да би дошле до крајњег корисника читаоца, а у целом ланцу учествује веома много људи. Последњи у низу је свакако продавац штампе. Наша суграђанка Смиља Игић је две и по деценије "друговала" са штампом и читаоцима као продавац у киоску тадашње "Борба пласмана". И сада, иако већ читаву деценију у пензији, врло радо се сећа свог радног века са штампом.


- Почела сам да радим у киоску на "Руском двору" где сам остала целу деценију - присећа се радних почетака Смиља Игић. - Устајала сам у четири сата ујутро и пешке ишла на железничку станицу, јер је тамо већ чекала штампа која је возом стигла из Београда.

Новине сам стављала у први јутарњи аутобус који је ишао за Илок. Сиђем на "Руском двору", послажем све на продајни пулт и већ у пет сати су први читаоци могли купити новине.


Било је то "златно време" штампе када су се, рецимо "Вечерње новости" штампале у 500 хиљада примерака, а била су ту и друга београдска гласила са, такође, завидним тиражима. Цигарете и другу робу су од магацина продавци пребацивали до киоска, по систему ко се како снађе.

Тек је много година касније набављено комби возило, што је продавцима знатно олакшало посао. Са Руског двора је касније смиља прешла да ради у киоск код "Нон стопа", где је била до пензије 1997. године.
- Радила сам двократно и то од пет до 11 сати, па онда поподне од 15 до 20 сати. Ишла сам по штампу и по киши, ветру или снегу и новине су морале на време бити на киоску. - Плата нам је била по учинку и могло се зарадити све док није дошла она велика инфлација.

Сада сам у пензији и не виђам често своје некадашње колегинице, а дошле су и нове. И некадашња фирма је променила назив и власника и све је другачије сада - каже на крају Смиља Игић.