Menu
RSS
A+ A A-

НЕЋЕ СНАШЕ ДА ЛОМЕ ШТИКЛИЦЕ У СЕЛУ

У ЉУБИ МНОГО НЕЖЕЊА, А НЕСТАШИЦА ДЕВОЈАКА


Причу о 76 нежења из Љубе не можемо испричати на један ведар начин. Они траже своје животне сапутнице јер су нормални људи и желе да живе као сав нормалан свет. Ово је прича коју је написао - живот.

Јанко БеланТешка времена, беспарица и живот у селу некима су отежавајућа околност за склапање брака. Како смо недавно писали, Љуба је село у којем има много више нежења него девојака. Многи баш и нису расположени да причају на ту тему. Најстарији нежења се након обављеног разговора предомислио тврдећи да ипак жели да задржи своју приватност, што смо, наравно, уважили.

Јанко Белан има 43 године, машински је бравар. Радио је у Новом Саду и шидској "Монтажи". Живи у породичној кући.
- Најтеже је што нема новаца, нема сталног прилива, јер сви углавном радимо сезонске послове. Ја радим све столарске радове, зидарске и керамичарске.

За мене у селу нема забаве, куда да идем када ми је скоро цело село родбина? Ето, до пре неколико година било је пет Јанка Белана, сада вам је све јасно. Има у Љуби једанаест девојака али све су ми у роду. А да бих отишао негде даље треба ми новаца, тренутно су ми и кола покварена. Наравно, као сваки нормалан човек желео бих да се оженим.Наша општина је неразвијена, плате су мале па и кад бих нашао посао у Шиду, не би ми се исплатило путовати. Како немамо водовод, проблем је и за веће узгајање стоке, јер је сточарство незамисливо без воде - завршава своју причу Јанко.

Милан Хрчек, 27-годишњи пољопривредник још је у годинама када то што није ожењен и није проблем. Узгаја пчеле, има 25 кошница, продаје мед и од тога живи. Кад не ради, време углавном проводи у Шиду код тетке.

- Тешко да ће се која девојка одлучити да дође живети у селу поготово овакво у којем нема водовода, ни редовних аутобуских линија. Забавног живота и нема, мало се састајемо у парку и то је све.

Андрија Грња "гази" 45-ту годину, земљорадник је и живи са родитељима. Сеје углавном кукуруз и пшеницу.
- Овде је земља мршава и јадна па се и не може бог зна шта сејати. Живим са братом Јанком, такође нежењом (47 година), мајком и оцем. Кад се не ради тешко је "убијамо" време и године.

Било је прилика за женидбу, није да није, али тешко да ће ко доћи овамо. Ко је био у граду уопште неће да мисли о селу. Немамо чиме да привучемо девојке. Прошле године умрло је 11 становника, родиле се 4 бебе, а 5 људи је отишло у иностранство. Одлазе млади чим им се укаже прилика, недавно је једна девојка отишла у Тасманију. Свака трећа кућа је празна, за 10-15 година неће бити села - са сетом каже Андрија.

Намера да причу о нежењама у Љуби испричамо на ведрији начин није нам успела. Ово је тема о којој би имали шта да кажу и стручњаци. Ми смо се ипак уверили да потенцијалне младожење имају основне услове за живот, а одговор на питање зашто село баш толико одбија девојке, тешко је пронаћи.