Menu
RSS
A+ A A-

СЕЉАК ЖИВИ ТЕЖАК ЖИВОТ

ЧЕДОМИР БОЖИЋ БАТА ИЗ ЉУБЕ ОДУВЕК СЕ БАВИ ПОЉОПРИВРЕДОМ, ПРИЗНАЈЕ ДА ЈЕ ТАЈ ПОСАО СВЕ НЕСИГУРНИЈИ АЛИ ВЕРУЈЕ ДА ЋЕ ДОЋИ БОЉА ВРЕМЕНА



cedomir.jpgУпркос ниским ценама, стоку је све теже продати. Живот у селу је тежак па не чуди што многи одлазе у потрази за бољим животом.


У које год село да одемо и започнемо причу о животу пољопривредних произвођача углавном чујемо слично мишљење. А оно је: "Овај посао је све теже радити, углавном због несигурности како и где пласирати производе. А и цене су оно што све више забрињава".


- Целог живота се бавим радом у пољопривреди а сваке године тај посао је све неизвеснији. Обрађујем петнаест јутара земље и све што сејем користим за узгој стоке. Сејем пшеницу, кукуруз, соју и луцерку. Тренутно имам 15 јунади и 30-так свиња за продају. Стоку пласирам преко приватних кланица и накупаца. Тренутно продаја не иде никако - у разговору сазнајемо од Чедомира Божића Бате из Љубе.


- Цена бикова је тренутно испод једног и по евра. Продајом јунади преко одређених кланица, што је регулисано одредбама државе, омогућен нам је одређени поврат средстава. Наравно да то сви желимо. Напомињем, реч је о регистрованим пољопривредним газдинствима. Тај захтев за поврат средстава упућујемо Министарству за пољопривреду, водопривреду и шумарство. Нама ће тај новац добро доћи. Реч је о око 7 хиљада динара по утовљеном јунету. Рок за подношење тог захтева се ближи, а уз њега подносимо и доказ да смо стоку испоручили кланицама. Не знам да ли ћу то успети урадити у року, јер су кланице затрпане понудом, а опет ако то не урадим у року, од повратка новца нема ништа - жали се Чедомир Божић.

Како сам сазнала већ је Министарству поднето око три хиљаде захтева, тако да је и оно претрпано - додаје Батина кћерка Љиља, трговац без посла.
- Ми морамо да радимо и чекамо боља времена. Али, да је тешко и неизвесно, јесте. Тренутно имам и једанаест прасића које немам коме, упркос малој цени, продати. За своје потребе ми хранимо пилиће и кокоши (имамо их 80-так), а и сејемо башту у којој имамо довољно поврћа. Хране имамо, не можемо се пожалити, али само да је мало сигурније тржиште за наше производе било би нам много лакше - наставља причу Чедомир.


Док разговарамо супруга Вера пере суђе, "убаци" по неку реч и клини се нашег фото-апарата.
- Једина шанса да се нешто за сељаке промени је оснивање Уније, али која би стварно радила, а не само да на папиру постоји. Тако би се плански производило, јефтиније набављао репроматеријал и роба сигурно продавала. Сељак би тада био на одређен начин заштићен. А ми можемо све да производимо. Некад смо мислили да на овим просторима у нашем селу не може да успева паприка. Може, и те како, само када се слушају савети стручњака - каже Чедомир Божић уз напомену да и његов син Лаза ради с њим све послове.


О животу у селу породица Божић нема баш много тога да каже. Незапосленост је највећи проблем. Кажу, неће нико овде ни да продавнице да отвара (ради једна). Затим, водовод је бољка која их све мучи, превоз до Шида је обезбеђен једино ђачким аутобусом. Све у свему, наглашавају, ко може, одлази одавде у потрази за бољим животом.