Menu
RSS

Шидски портал™је интернет портал града Шида и општине, намењен је шиђанима (онима који су то некада били или који се тако осећају), користи за прикупљање и размену информација, текстова и догађаја на локално-глобалној мрежи „Интернету“, служи на корист шиђанима као својеврсна архива.

A+ A A-

Илија Башичевић Босиљ

Илија Башичевић Босиљ (Шид, 1895 - Шид, 1972)


Рођен је у Шиду 1895. године, у сељачкој, домаћинској породици, чију је традицију, законе и захтеве већ својим васпитањем морао поштовати. У време предратно, ратно и поратно бавио се земљорадњом, тежачки и са муком, већином наметнутом од других. Већ крајем педесетих минулог века почиње се бавити сликањем, најпре као одговор револту и разочарењу, а које се потом наставило и у острашћењу развило у уметност чудну и чудновату, противречну сопственој бизарности, стога оспоравану или признату, у уметност потенцираних и промишљених сећања, бајки и бајколиких прича, изнад свега у уметност ликова, створења и бића.

Илија Башичевић Босиљ - Шид

Прве гвашеве и цртеже урадио је 1957, а од 1958. почео је да слика уљаним бојама. Сликао је све до своје смрти, оставивши за собом изузетно плодан опус дела. Велики део његових остварења обишао је свет на многобројним колективним и самосталним изложбама. Своје слике и цртеже, али и дела других сликара наиваца из бивше Југославије, Француске, Холандије, Немачке, Пољске и САД, поклонио је Шиду, где је управо његовом иницијативом отворен Музеј наивне уметности ИЛИЈАНУМ . Слике Илије Башичевића Босиља сврстане су у нека од најзначајнијих остварења наивне уметности Европе у XX веку.



Готово је потпуно непознат податак да се Босиљ бавио и израдом картона за таписерију, освешћен и обавештен о специфичностима материјала и техника овог медија. По казивању његовог сина, др Војина Башичевића, осликао је више од 100 картона, по којима је, као и по његовим сликама као предлошцима, само 28 преведено ткањем у таписеријски исказ. Упркос чињеници да у оквирима обе ове ликовности - сликарске и таписеријске - Босиљ није захтевао суштинске разлике, и да је тематска и мотивска опредељеност, баш као и третман формалних и конструктивних елемената на сликама идентичан онима на таписеријама, мора се нагласити да су по његовим картонима изведена нека од најлепших остварења у класичној таписеријској уметности: "Глава Симониде", "Сова", "Вилинска прича", "Кесенија", "Паун и летећа вила"... другачијом су материјализацијом управо оплемењене. Таписерије су изведене у радионици "Атељеа 61" и у атељеу Етелке Тоболке.


Промишљати Илију, значи поново се сусрести се са читавом једном епохом, посебним временом првих децења послератних престројавања, великих друштвених и политичких превирања и полемичких културних дешавања. Као и у сваком преломном добу, владали су оштри судари старог и новог, и водила се права борба за модеран свет и културу. Настају нове тезе о синтези уметности, о повезивању дисциплина арихитектуре и дизајна, архитектуре и сликарства, скулптуре и таписерије... Иако би са данашњих позиција могли критички да процењујемо поједина остварања, свакако неможемо занемарити значајан напредак појединих уметничких грана. Познат је велики успон и развој таписерије унутар других уметничких кретања.

Зато, није изненађење ни Илијина таписерија, које је радио поред цртежа, слика, икона, зидних, предметних и керамичких осликавања. У том напетом и кретаивном времену, педантне цензуре и слободе уметности, било је све могуће.

У овом времену срећемо се и са феноменом Мангелос, са Димитријем Мићом Башићевићем, са његовим професионалним, уметничким и теоретским радом , и свакако, са непревазиђеним, контраверзним и најчудеснијим писањем и расправама о епохи, друштву, политици, науци, моралу, култури, уметности, филозофији... и о Илији.

"Машта, далеко од тога да је лажна и обмањујућа, управо је најистинитија способност коју људски ум поседује"... Заратрустра

У Мангелосовим теклстовима о Илијином стваралаштву у нацрту за антимонографију "Мој отац Илија" провлаче се два битна става/метафоре: истина и машта. У случају једног и другог аутора могло би се рећи да су њихови опуси били засновани на питањима истине као сазнања и маште као креативног преласка из инвизибилног у реални свет, на дилеми схватања уметности која "невидљиво чини видљивим" како би рекао Пол Кле, или уметности ироније ироније према Мангелосу. У оба случаја ради се о различитим модусима изражавања примарног и архитипског, као генетских/цивилизацијских кодова.

Илијина личност и његова провокативна делатност уметника улазе у шири фокус интересовања средином педесетих година и остају актуелни све до данас. За Мангелоса тај "седамдесетогодишњак је радио са жаром сачуваним из младости као млади Илија са мотком косом секиром и као зрели саговорник и седамдесетогодишњак је радио дању и по ноћи агресиван је био ноћу до зоре а дању до мрака то беше његово време"...

Трасформација Илијиног живота је за све, па и за најужу породицу и синове, била "врхунац ироније". Зашто ироније? Стварао је уметност! А она га је испуњавала радом и срећом. "Иронија ироније".

Поткрај живота, сво искуство карактерно чврстог и необичног човека пренето је у уметност. Оно је произашло из деценија тешког живота, прве половине двадесетог века, када је све било на граници опстанка, на граничној земљи, сремском бедему Војне крајине, између средње Европе и Балкана, на територији многих народа и народност, језика, религија и култура, увек на истом месту, у Шиду, у истој улици која је по Вуку Караџићу добила име, а народски се звала Џигура.

Шта је све ту Илија са својом породицом прегрмео, проживео и преживео, али сво то време није могло да обузда његову својеглаву нарав, његов рад, морал, ауторитет оца и чудесног пиповедача/визионара слика и прича из прошлости и будућности о библијским и епским предањима, народним обичајима, веровањима и митовима, о духовитим и ненадмашним џигурашима, о астронаутима и прелепим дивама.

Почео је да слика скоро случајно и неспретно, прво славску икону Кузме и Дамјана, па затим су настали многи циклуси и теме фантастицне имагинације од 1956/57 до 1972. У том периоду настале су познате тематске целине, ко што су мотиви из Библије, Епска и Народна предања, Илијада, Апокалипса, Летећи, Птице и Животиње. Неки мотиви, сцене, портрети и ликови често су понавлањи: Помрачење, Нојева лађа, Летећи, Паун, Петао, Псоглави, Морски коњиц, Вилин коњиц, Кључеви, Апоколипса, Илијада...

Илија је сликао на свему до чега би стигао: на стаклу, картонима, папиру, платну, даскама, зидовима, по књигама, намештају, пампурима, боцама, предметима... Сликао је са неописивом маштом двоглаве и дволичне представе људи, животиња, птица, призоре замкова, природе, реке, стабла и разнух предмета... све увек плошно, без строге композиције, топлим и богатим колоритом, са лаким наносима боје, слагајући је како до које дође, мимо сваке логике и правила, али савршеног склада и експересије.

Његов најчудеснији свет је свет Илијаде, ни на небу ни на земљи, лебдећих људи, животиња, буба, риба, змија, аждаја... у обиљу симболичких знакова и нарације препознатљивог, стварног и нестварног. Илиније визије су космогонијске, борбе добра и зла, живота и смрти, човека и сила моћи. Дволичја изражавају двоструку природу света и бића, унутрашњу и спољашњу, свесну и несвесну, питому и агресивну. Најчешћи симбол који се јавла на сликама је метафора кључа - тајне. Истина и тајна су једно.

"Тако је истина судбине била та која га је прислила да потражи нову истину у невидљивом у метафори"...

Како је све то настало... У послератним расцепима између града и села, конзервативног и напреднпог, политике и културе, уметности и не-уметности...

Под старост Илија креће својим путем сликања... а Мангелос заснива своја становишта на сумњи у функционалност уметности... Стална конфликтност са вредновањима и вредностима уметности усмеравала је његове погледе и критичке ставове према студијама почетака примитивног и примарног. Илија и Мангелос су спој два профила једног парадокса: аутохтоног/наивног човека и филозофског/не-уметничког ствараоца.

И мада је Илија педесетих и шесдесетих година пласиран у оквирима Југословенске наиве, у интерепретативним стилу Мангелоса да уметност није наива, па и код других критичара, он добија посебну индивидуалану позицију у савременој уметности: "Илија је свој свет начинио као неку нову конструкцију након неке деструкције након предходне деструкције која се али не види. Назвали то конструкцијом или реконструкцијом тај свет је - по свему судећи - оригиналан..."

Сведоци смо да се бајке и приче стално враћају, и као што расте слава Толкиновој трилогији "Госоподар прстенова" о уметности невидљивости Малих људи, насталој у истом периоду када су настали и светови Илијиног царства слика, тако ће и представе летећих људи, чудесних звери и птица, Илијаде и Цигуре... остати заувек као метафоре света истине и маште.



Музеј наивне уметности Илијанум | 

Статистика

Број прегледа чланака
725136