Menu
RSS
A+ A A-

Др Драгутин Грчић

  • Аутор Радован Сремац

Од свих породица које су у прошлости Шида представљале својеврсан друштвени крем данас је остао по један или два потомка са истим презименом или чешће само сећање на те породице. У Шиду је постојала (а постоји и данас) изузетно велика породица Славујевић од којих је само једна грана била изузетно богата и позната и од које данас нема никог са тим презименом. Исти случај је и са фамилијама Мауковић, Грчић, Цвејић, Спајић итд. Све су имале само једну богату, утицајну, познату грану (или фелу, што би рекли) од које данас нема потомака.

Др Драгутин Грчић из Шида

Што се тиче поменуте породице Грчић, Шиђанима је свакако најпознатији др Драгутин Грчић, шидски велепоседник и краљевски јавни бележник.

Међу Шиђанима је остала сачувана прича везана за др Грчића и краља Александра Карађорђевића. Године 1922. краљ се венчао са румунском принцезом Маријом. Као свадбени дар краљевским младенцима, др Грчић је спремио 70 олби (35 л) вина старог тридесет година. Вино је у Београд отпремљено возом који је по краљевом наређењу стао у Шид. Међутим, прича се незауставља ту. На дан краљевског венчања у Београду, др Грчић је са супругом Јеленом (рођ. Шумановић) присуствовао свечаном банкету. У једном моменту др Грчић је ословио краља Александра са „еј дечко“ после чега се одмах извинио. После краљевог одобрења уз осмех, др Грчић га је упитао да ли дозвољава да му као свадбени поклон прекрије под просторије са његовим дукатима. Краљ му је одговорио да може, али како не би газили по краљевом лику на дукату, да исте слаже на кант! (прим. аутора: јер, тако може више дуката да стане у просторију).

Презиме Грчић спада у ред најраније забележених презимена у Шиду. Први пут се помиње у попису из 1745. године када је забележен породични старешина Риста Грчић (преминуо 1763. године). Дом је поседовао 4 јутра обрадиве земље и 4 јутра сенокосних ливада, као и 3 вола, 3 коња, 2 свиње и 20 оваца. Дом Ристе Грчића се као једини дом Грчића у Шиду помиње све до 1750. године. Занимљиво је да се посед повећавао тако да је породица 1746. поседовала 10 а 1747. године 12 јутара.

Године 1745. Шид је издвојен из Војне границе и инкорпориран под коморску (цивилну) управу. Тада је шиђанима дата могућност да изаберу да ли ће живети под цивилном управом или се преселити у Војну границу. Наредних 15 година шидске породице су се стално селиле из Шида у околна војна места и потом се већина њих поново враћала у Шид. Године 1749. донекле су заустављене селидбе на релацији Шид (цивилна управа) - Војна граница. Наредне године је извршен нов попис становништва и тада је забележено три дома Грчића у Шиду а њихове старешине су биле Риста, Јован и Глиша. Како број укућана и цео посед Ристе Грчића није смањен у односу на попис из 1747. године, може се претпоставити да су се породице Јована и Глише Грчића доселиле у Шид у току поменутих миграција.

У наредним пописима из 1755. и 1758. године помињу се само домови Ристе и Глише Грчић. Године 1755. дом Ристе Грчића је поседовао 10 јутара земље а 1758. чак 24 јутра. У попису из 1775. године помиње се само дом Гаврила-Јање Грчића, Ристиног сина. Јања се помиње 1772. године и као приложник за градњу Храма Св. оца Николаја у Шиду када је приложио 12 форинти. Мора се поменути да је Јањин унук чувени Јаков Грчић (Шид, 1788 - Сремски Карловци, 1851), професор, директор карловачке гимназије и писац.

О пореклу презимена Грчић се не може ништа поуздано рећи. Може се претпоставити да су шидски Грчићи добили презиме према цинцарском (грчком) пореклу. Такође, значајно је споменути да се у попису Шида из 1722. године помиње Грчета Прашић. То дозвољава претпоставку да су Грчићи његови потомци а да су презиме добили по његовом имену.

Георгије-Ђока Грчић, прадеда др Драгутина, био је трговац. Имао је две кћерке – Јеку и Ану, и два сина Васу и Јована. Целокупно имање је тестаментом из 1825. године оставио синовима а свакој кћерци као мираз завештао по 300 форинти. Јован Грчић је са супругом Јелисаветом имао синове Павела (Шид, 1814 – Вуковар, 1876) адвоката и посланика, Лазара (Шид, 1816 – Шид, 1885) трговца, и Божидара (Шид, 1833 – Шид, 1874), чарапара/штрикера. Лазар Грчић је био трговац у Шиду. Умро је без потомака а његова супруга Матрона је цело имање (сермију) оставила супруговом братанцу, др Драгутину Грчићу.

Павел Грчић се после револуцинарних година 1848-49. преселио у Вуковар. По струци је био адвокат а једно време је био посланик. Данас је остао сачуван портрет Павела Грчића, рад Аксентија Мародића (Власништво Галерија Матице српске, ГМС/У 149, уље на платну, 49,8 х 41 цм, није потписано и датирано). Павел је био кум са племићким породицама Миковић и Рогулић. У Вуковару се родио Павелов син Јован (Вуковар, 1855 – Нови Сад, 1941), књижевник, преводилац и професор књижевности. Јован се школовао у Грацу, где се дружио са Николом Теслом, са којим се сусрео 1892. године приликом Теслине посете Београду.

Божидар Божа Грчић, отац др Драгутина Грчића, је био чарапар или штрикер. Оженио се 1858. године у Букурешту са Олимпијадом Шанц, са којом је имао сина јединца др Драгутина Грчића. Олимпијада је умрла од оспица 1868. године у 30-ој години живота. После њене смрти Божидар се оженио са Софијом Стефановић (Винковци, 1838 – Шид, 1913). Из другог брака, Божа је имао кћерку Александру, удату за др Николаја Огорелицу (1864-1929), потпредседника стола седморице и потпредседника државног тужилаштва за заштиту државе.

Др Драгутин Грчић спада у ред најдоминантнијих имена шидске историје. Као једини мушки члан те гране Грчића у Шиду, наследио је имање и свог оца и стрица. Завршио је а потом докторирао правне науке. Почевши од 1891. године обављао је функцију краљевског јавног бележника у Шиду. Захваљујући великом капиталу који је наследио од породице а још више свом личном умећу, др Грчић је постао најбогатији Шиђанин. Био је један од оснивача Српске банке у Загребу и члан првог Управног и Надзорног одбора те банке. Године 1940. др Грчић, са супругом Јеленом, поседовао је 2598 деоница Српске банке. Био је на 24 месту по величини опорезованог имања у Сремској жупанији 1903. године, да би се 1908. године по висини пореза (односно имања) попео на девето место.

Године 1897. придружио се Српском привредном друштву „Привредник“, па је у наредних седам година под његовим повереништво било чак 35 српских младића, махом из Шида и околине. Био је дугогодишњи председник Српског певачког друштва „Јавор гусле“ из Шида, којем је оставио кућу преко пута шидске српско православне цркве (поменуто друштво је било укинуто у НДХ а како после рата није поново покренуто, Грчићева кућа је припала граду).

У току првог светског рата, заједно са групом најугледнијих Срба из Шида, др Грчић је ухапшен и одведен у логор у Арад, а августа месеца 1942. године, поново као један од најугледнијих Срба, ухапшен је у усташкој рацији и стрељан у Сремској Митровици. Због немерљивог доприноса за очување српске духовности и традиције, за спокој душе др Драгутина Грчића вечно гори свећа у храму Светог оца Николаја у Шиду.

Др Грчић је био ожењен са Јеленом Шумановић, тетком академског сликара Саве Шумановића. Године 1900., по повратку породице Шумановић у Шид, Др Грчић им је уступио кућу за становање. У свом тестаменту ту кућу је оставио Сави Шумановићу, незнајући да ће шест дана касније и он и Сава бити стрељани. После смрти Персиде Шумановић, сликареве мајке, ова кућа је претворена у Спомен-кућу Саве Шумановића. Др Драгутин и Јелена Грчић нису имали деце.

На жалост, у неким круговима, из неких непознатих разлога, име др Грчића данас је непожељно. Свакако да је судбина или назовимо то живот, или божанска промисао, хтела да његово име ипак остане запамћено у Шиду. И поред вишедеценијског рушења старе градске стамбене архитектуре у Шиду, кућа др Грчића (грађена око 1930. године) и даље стоји. И поред вишедеценијског уништавања споменика на српском православног гробљу у Шиду, у којем често преко ноћи нестане породична гробница неке старе богате шидске породице а никне нешто са неким потпуно непознатим презименом, и даље опстаје породична гробница Грчића. Ту за навек почива „грађанин шидски верни, искрени супруг, мудри и благи родитељ Божидар Грчић са своја два нејака сина Пајом и Ђоком“, а тик уз гроб „добре супруге и нежне мати јединчета, Олимпијаде Грчић“. Тачно место последњег пребивалишта њиховог сина, др Драгутина Грчића, није познато.

 

Радован Сремац

 

Статистика

Број прегледа чланака
744457