Ђелем, ђелем лунгоме дромеја…. долазим у питоми Шид (поводом 250 година од првог помињања Цигана у Шиду)

(пре почетка морам да скренем пажњу да ће се у тексту користити термин „Циганин“ а не „Ром“ будући да су у периоду о којем се пише тај термин користили и сами припадници тог народа а и други народи)

Првим помен Цигана у Шиду 1767. г. у протоколу умрлих

 Ако је до сад и писано о Цинцарима, ако су до сад и поменути шидски Италијани, е о шидским Циганима никад није било ни једне речи. Епска трагедија моловинских Фамилића обележила је целокупну циганску заједницу шидског и уопште сремског подручја. Иако су били породично најбројнији, Фамилићи нису били и једини страдали Цигани у усташком Јасеновцу. Срећа је што су барем Фамилићи побројани по имену и годинама рођења. Преостале шидске Цигане нестале у доњоградинским јамама никад нећемо упознати чак ни по имену. Те 1942. г. само је из Вашице у Јасеновац отерано 25 циганских кола сакупљених из околних села. Мугин стих „Иде Муго где му воља није, иде Муго где се маљем бије“ обележио је крај и на жалост целокупну историју ове последње неседелачке заједнице у Срему. Тачан број страдалих Цигана на подручју шидске општине никад нећемо сазнати. Па како онда да сазнамо како су изгледали, како су певали, из каквих се лула  ширио горки мирис дувана, какво су шаренило имале женске свилене сукње, каква непријатељства и каква побратимљења су нестала….

Историја шидских Цигана се може поделити на четири фазе

  Прва фаза би хронолошки припадала другој половини 18. века када се у граду помињу и први Цигани. То је период завршетка консолидације Шида као града, период урбанизације, консолидације и завршног насељавања породица итд.  Прва особа забележена „на хартији“ као припадник циганског народа је Илка, супруга Георгија Циганина, преминула 29. јула 1767. г. и што је веома занимљиво, није забележена као чергарска породица него породица насељења у дому број 157. Георгијева ћерка се удала 1770. г. за Лазара Јованова из Вашице. Други цигански дом је био број 26, где је живела породица Томе Циганина († 1769). На жалост, није познато где су се налазили ови домови. Са друге стране, кућа Недељка Неде Циганина († 1789) и његовог сина Михаила Мише налазила се у Кротићевом шору (данас ул. Кнеза Милоша). Недељко је поред Мише имао и сина Петра и ћерку Сару (удату 1773. г. за Јована Петковића из Вуковара). У Шиду су у то време још живеле и породице Томе Циганина (дом 61 у Доњем шору), Иве Циганина (дом 157) и Николе Јовановића (дом 284). Једина чергарска (ненасељена) породица је била породица Николе и Вемије. Занимљиво је да су неке од седелачких породица постале земљорадничке, и асимиловале се кроз бракове са Србима. Такво порекло у Шиду имају породице Живковић, Миличић, Вуковић итд.

Након краја 18. века настаје дужа пауза у помињању Цигана. Сигурно да их је у Шиду било али као привремено боравећих чергара. Тек почетком друге половине 19. века, тачније 1861. г. помињу се породице Димитрија и Илинке Станковића, Константина и Анке Петровић као и Јована и Стане Станковић, сви досељени из Босне. Ова, назовимо је друга фаза у историји шидске циганске заједнице, траје до краја 19. века. Тада се у Шиду помињу и брачни парови Николај Јовановић из Радинаца и Марија Думитровић из Ердевика, затим Јаков и Рахила Живковић, Радован и Софија Митровић из Липовца, неудате Циганке Марија Јовановић из Беркасова и Драгиња Радосављевић из Врбање итд. Једини у Шиду насељени брачни парови су били Александер и Марија Јовановић, и Недељко Живковић и Ружа Радојчић. У Шиду су преминули Љуба Живковић из Боботе († 1881), Радован Шакић из Старих Бановаца (†1882), затим Андрија Милош Јовановић (†1886) и Екатерина Јовановић († 1897) обоје из Беркасова.
Јелена Думитровић (1910-1924)

Трећа фаза обухвата период од почетка Првог светског рата до почетка Другог светског рата. Током овог периода шидска циганска заједница је била и најбројнија. Занимљиво је да иако су крштавали децу и сахрањивали своје покојнике као припадници Српске православне цркве, Цигани нису и склапали бракове у њој. На пример, само у периоду 1914-1934. г. у Шиду је крштено 53 деце а склопљено само два брака. Због тога их је црква сматрала невенчаним и сву децу уписивала на мајчино име као ванбрачну (исти случај је и код, на пример, назаренских породица). Тако се ни код једног од 53 уписана крштења не наводи име оца детета. У протоколу крштених се помињу следећа презимена Балиновић (Главни шор – Цара Лазара), Думитровић (Црквени шор – Змај Јовина и Џигура – Вука Караџића), Ђорђевић (Црквени шор), Јовановић, Мартиновић (Џигура, Главни шор – Карађорђева, Доњи шор – Николе Влашког), Миличић, Николић и Фамилић. Сви су били насељени, дакле нису били чергари. Породице су се досељавале из Беркасова, Лежимира, Б. Брестовца, Вишњићева, Руме, Моловина, Трпиње итд. Оснивањем Независне државе Хрватске, Цигани су се заједно са Србима и Јеврејима нашли међу непожељним грађанима. Иако је одвођења у логор било у више наврата, најмасовније одвођење је било јуна месеца 1942. г. Готово сви шидски Цигани завршили су свој живот у Доњој Градини.

Гроб Јелене Думитровић у Шиду

Након Другог светског рата малобројни преживели Цигани су  наставили свој живот у Шиду

 Ово је последња фаза и фаза која још увек траје. Непосредно након рата у Шиду се помињу Јовановићи из Б. Брестовца, Јовановићи из Трпиње, Фамилићи из Моловина, затим Думутровићи итд. Вероватно најпознатије шидске Циганке су биле Шећерка и Христина Думитровић. Шећерка је била ћерка Петра и Босиљке Думитровић. Имала је, колико је познато, ћерку Видосаву (1917-1917) и Христину, познатија као Циганка Маца (1922-2006). Шећерка је упамћена као последња староставна Циганка: пушила је на лулу, увек је седела у турском седу на поду, и носила је прелепе шарене свилене сукње преко којих је облачила једну стару сукњу како би их заштитила. Шећеркини родитељи, иначе пореклом из Ердевика, имали су и ћерке Ленку и Косану. Шећеркину и Мацину симболику и улогу својеврсне шидске иконе данас наставља Мацина снаја Дјула, популарна шидска „Кума“.

Ђула Фамилић – Кума


Радован Сремац