Menu
RSS
A+ A A-

Чубура

Када је крајем XIX века подигнута железницка станица Шид, налазила се на једној од бројних локалних аустроугарских пруга, повезивала је Винковце и Руму. Здање је грађено типски, пар километара изван града. Тик уз станицу, никла је гостионица са три собе на спрату, власништво породице Ђурин.

Железничка станица у ШидуУ Краљевини СХС пруга поред Шида добија магистрални значај, јер повезује главне градове новонастале државе, Београд-Загреб-Љубљану, а потом, када је проглашена Краљевина Југославија, постаје и европски важна, њом тутњи чувени Оријент експрес, који спаја Истанбул са читавом Европом. Као и станица, и гостионица постаје прометно, бурно, популарно место и добија назив Чубура. Није се затварала ни дању, ни ноћу, чак и кад се чисти, чак и кад се кречи, поправља кров, мењају прозори. Цене се су биле џаба. Публика још џабија. Стални крезуби домаћи оркестар, са полупаним тамбурама, у обећавајуће дане, смењивали су чувени златозуби музичари из Дероње са цаклећим инструментима и жестоко бурним репертоаром.

Обећавајући дани су били у време сточног вашара, када се око кафане сјати мноштво разноразне стоке и разноразног света, и када се на све стране летеле камаре разноразне валуте. Келнерица је морала да буде чедна, вредна и недодирљива, што значи да има бркове, браду уредно да брије. Временом, некадашње три гостињске собе на спрату, престале су да се закључавају, постељина се мењала само на изричит захтев, а шта се тамо догађало, о томе постоје бројне непоуздане легенде. У неким од тих прича, стоји да су чувени сремски трговци, за специјалан дан, наручили специјалне даме из Беча, које су стигле специјалним салон вагонима.

Има и прича о чувеним белосветским госпојицама које су стизале у златној првој класи, дочекиване овацијама и ношене на раменима, али је већина тих дошљакиња, силазила тихо, са скромном бошцом, углавном из треће класе. У поузданим и озбиљним шидским аналима стоји записано да је Сава Шумановић, "који никако није марио за кафане", баш ту налазио моделе за циклус слика "Купачице на Шидини", међу њима се издваја једна путена Словенка којој кустоси у Савиној галерији и сада изговарају име. После другог светског рата, нова власт је национализовала све што се могло, па и шидску Чубуру. Комунисти су држали до морала, па је кафана неко време била морална. Али веома брзо ту поново одјекују тамбураши, а са обновом сточног вашара, све се враћа на старо. Зна се да је шездесетих година, кафана четири пута била тотално демолирана, а да за то нико није проглашен кривим, јер они који су штетили, без проблема су и поправили.

Замолио сам свог шидског саговорника да одемо до Чубуре. Из центра смо се провукли кроз сабласно прашњаву индустријску зону, па поред нахерених магацина, напуштених вагона, доспели до станице. Кафану смо затекли оронулу и празну. Мој саговорник слеже раменима, каже да су се времена променила, у Шиду више ништа није као пре. У току последњег рата, град је био на линији фронта, било и бомбардовања и пуцњаве, пљачке, палежи, исељених, досељених, рањених, мртвих по барама, изгубљене стоке и људи. Док је град грцао у јаду, кафана је цветала, постала разбојничко легло. Потом, кад је рат минуо, Шид се нашао приљубљен уз нову границу као у ћорсокаку, пруга изгубила возове, станица путнике, месна индустрија начисто пропала, околна села опустошена, без стоке нема ни сточног вашара, опколила их беда, људи преживљавају од данас до сутра. Застајемо да вирнемо у пролазак путничког воза за Загреб и Љубљану. Тај воз је једна локомотива и два празна вагона.

Уз јаук уредно застаје у станици. Питам, мог шиђанина, откуда назив Чубура? Раскопчани полицајац и чупави цариник ускачу у вагон, на перон излази онај са црвеном капом, ногом гаси цигару. Шиђанин каже, да је то ваљда зато што су Сремци тако замишљали Чубуру. Један умашћени скретничар откачиње српску локомотиву и мами хрватску да се што пре намести. Мој познаник пита, да нисам случајно Чубурац? Климнем главом, јесам. Чујем тресак спајања локомотиве са вагонима, пиштаљку прометника, видим скретничара који се сретно извукао испод вагона. Пада ми на памет да мом саговорнику испричам Либерову љубавну причу о касирки без ноге из кафане Кикевац, али одустајем, дугачка је то прича. Погледам у онај воз који врисне и нагло бежи, одлази. У ствари, кад боље размислим, моја Чубура јесте меланхолична али је и довољно лакомислено тужна. Шта ми је требало ово ново познаство?!


 

Статистика

Број прегледа чланака
4203080

Ко је на мрежи: 17 гостију и нема пријављених чланова