Menu
RSS
A+ A A-

Мајстор Бохњичка из гвозденог доба

Следи омиљена тема нас локалних новинара о последњем ковачу!

Улазак у Сот, ШидСот, село у западном Срему на магистралној артерији Шид-Илок (Е-18): улица Дунавска растегнута као ластиш под брдом Краљевац уз безимени, кијавичави поток ту и тамо озиданог корита, кућа “уз пут” свеже окречена у лепршавим ванила нијансама трепће прозорима у шпалиру сличних кућа подигнутих у благо нагнутој долиници Безименог потока, пред кућом један до другог два матора багремова дрвета, млађе с крошњом (суво, мртво), старије, одрубљене крошње, окречено у бело (стабла намењена за везивање коња и волова), бела врата с крстастим прозорима на фасади, а иза врата, дубоко у прашњавом полумраку, временска капсула, гвоздено доба, стварност које у стварности више нема: ковачница господина Антуна Бохњичке (75).

Мајстор Туњо, витез од наковња, ученик бесмртног Фрање Фујте из Сота, последњи ковач и поткивач у западном Срему, лебди као дух у својој временској капсули, затрпан гвожђем, клештима придржава и усијава – у представи за новинаре, разуме се! – потковичасти комад гвожђа као крменадлу на ватришту распаљеном помоћу вентилатора (“Попустили ми живци у ногама, па сам мех заменио вентилатором!”), а потом чекићем брзим ударцима обликује усијано гвожђе, кује обућу за коње на сто килограма тешком наковњу. Тренутак накнадне памети: можда би му се више исплатило да производи бижутерију сујеверних, тзв. потковице за срећу, јер коња и волова у западном Срему скоро да више и нема…

“Још коју годину и неће бити ни једног коња у Соту! Остало их је још свега пет-шест, а држе их Антал Варга, Јоца Зрнић, Анте Јаковљевић… Дођу понекад са коњима из Беркасова Јанко Сабо и Жика Чизмић, из Љубе Андрија Крња, па из шида Анте Луцић. А некада сам поткивао коње сељацима из Бапске, Моловина, Илока, Кукујеваца…”

“Па, ипак, не гасите радњу!”
“Навика, знате. шта бих ја без наковња. Нема коња, па поткивам тракторе! Поправљам раонике, донесу људи понеку секиру, бавим се крпежом, ситним оправкама… Осим тога, воле људи овде да дођу, нарочито зими. Док ја куцкам, муштерије уз разговор попију мало ракије, вина. А ко нема да плати, ја му ударим црту, забиљежим га, ево, овде…”
(Упире прстом у плехани димњак изнад ватришта исписан кредом.)

“Мајсторе Бохњичка, ко је отворио прву ковачницу у овој кући?”
“Неки Стипа Лутрин из Сота. Давно је то било. Чекајте, само мало… Не, не могу се сетити! Углавном, тај Стипа Лутрин продао је ковачницу мом мајстору чувеном Фрањи Фујти из Сота.”

“Да ли је то ово што видимо?”
“Не, није… Фујтина ковачница јесте била овде, али ја сам порушио његову кућу, саградио кућу у којој се налазимо и отворио своју ковачницу. Све ово што видите, и овај растови пањ из двадесет седме, купио сам у Бапској, ту једно село преко брда, припало Хрватској.”
“Значи, мајстор Фујта вам је продао кућу?”

“Не. Мајстор Фујта, чији сам ја био калфа, тада је већ био покојни. Него, вите овако. Фујтину кућу ми је продао гостионичар Фрања Јашћур…”

“А он је кућу купио од мајстор Фујте?”
“Да. У ствари, не! Кућу је од мајстор Фујте… шта ја причам? Па, Фујта је тада већ био мртав! Заправо, кућу је од Фујтине жене Јелисавете купио Фрањин очух Васа Левенски. Не. Грешим, чекајте… Купили су је заједно Левенски и Јашћур, с намером да овде отворе гостионицу. Да. Тако је било. Тели су да овде отворе гостионицу. Узели су ми ту кућу, да тако кажем, пред носом, јер ја сам у ствари тео да је купим од мајсторице Јелисавете.”
“Добро, капирам. Ви сте у то време били калфа код мајстор Фујте. У ствари, не! Мајстор Фујта је тада, како рекосте, умро… Од чега?”
“Убијен је. Мајстор Фујта је убијен.”
“Убијен, дакле. Оставимо то сада по страни. Али, једно ми није јасно…”

“шта вам сад није јасно?”
“Одакле вама новац да као калфа купите кућу са ковачницом покојног мајстор Фујте?”
“Вите, овако. Да вратимо филм.”

“Да вратимо.”
“Ја сам мастор Фујтин шегрт постао четрдесет седме, а две године касније положио сам код њега калфенски испит. Е, сад, вероватно вас занима како је уопште дошло до тога да дођем на ковачки занат код мајстор Фујте? Похађо сам месарску школу и нешто ми се није свидело. И једног дана, знате, пролазим ту испред старе Фујтине куће са ковачницом… Фујта поткива коње, а бећари седе, пију и са мном збијају шале: “Каки ти је то занат… Месар може да буде свака баба! Него, мајстор Фујти треба шегрт, привати се ти, Туњо, чекића и наковња…” И тако сам постао ученик мајстор Фујте. У међувремену сам се оженио и живили смо ту доле на главној улици у кући женине бабе. Ми смо је дослуживали и баба нам је оставила кућу. Е, кад сам завршио занат…”

“А мајсторски испит?”
“…Мајсторски испит сам положио педесет осме! Полако. Стићемо и дотле. Е, знате, завршим ја занат, још нисам мајстор, али Фујта каже овако: “Бохњичка, сад си свршени калфа, посао знаш, а пошто те ја више не могу држати у ковачници, отвори ти лепо своју радњу доле у бабиној кући, мени нећеш бити конкуренција, а у Соту ће бити два ковача!” И тако сам отворио радњу доле у центру. Међутим, догоди се та трагедија…”

“Каква трагедија?”
“Па, мајстор Фујта је изгубио главу педесет пете… Убијен!”

“Ко га је убио? Зашто”
“То је дуга прича! Вите, овако. Идемо ми један дан да свирамо доле у гостионицу… Ја сам, знате, целог века био ватрогасац, командир, па претседник друштва, и имали смо наш ватрогасни тамбурашки оркестар… И, дакле, идемо да тамбурамо, кад на ћошку Фујтин син, сав некако унервожен. шта је? Ди јуриш? питамо га. “Идем у УДБУ да се пријавим”, одговара. Па, шта си радио? “Убио сам Фујту!” И још се ја тобоже нашалим с њим, па реко: “Ниси им моро ни ићи на ноге, дошли би они по тебе.”

“Нисте му поверовали да је убио тату?”
“...И ајде с њим у гостионицу да га смиримо. Убио је, каже, тату! И још је частио пићем нас музичаре. Е, у једном моменту, сви смо занемели. Мајстор Фујту возе крај гостионе на колима свог крвавог. Ноге му дрхте, још је несрећник био жив. Умро је на капији митровачке болнице.”

“Какав је човек био мајстор Фујта?”
“шта знам, према мени је био добар… Волео ме, поштово, никад ме није увредио, а ни ја њега. Осим тога, био је одличан мајстор! Међутим, имао је и једну велику ману: умео је, знате, да се три пута на дан опије. Требало га је трпети у породици. Какав је био према жени и деци… а имали су петоро деце… какав је био према њима, то ја не знам…”
“И остали сте последњи ковач у Соту!”
“Да. Радио сам у бабиној кући у центру, али Катици и мени није се тамо свиђало, главна улица, знате, камиони кад прођу тресу се зидови. Тели смо ту кућу да продамо, па сам преговаро са Фујтином женом Јелисаветом да купим њихову кућу са ковачницом. Она је ту остала да живи са децом. Међутим, годину - две после смрти мужа она кућу прода Васи Левенском и Фрањи Јашћуру, за гостионицу, и уда се за неког пензионера млинара…”
“Најзад, вама је кућу продао Левенски?”

“Не. Опет не капирате. Мени је кућу продо Јашћур, коме је Левенски…”
“Очух, капирам! Али, тада је уместо Фујтине ковачнице у кући била гостионица, зар не?”
“Не. Од гостионице није било ништа, а Фујтину ковачницу заборавите! Дође један дан Фрања Јашћур и пита ме: “Би ли ти, Бохњичка, купио Фујтину кућу?” Реко: би! “Онда”, каже, “дај паре да исплатим Васу и усељавај се…” И шездесет четврте отворим овде ковачницу. Даље све знате!”
“Не знам…”

“шта сад не знате?”
“…зашто је убијен мајстор Фујта?”
“А, да! Вите, овако. Испоставило се да мајстор Фујту није убио син. Преузео је на себе туђе убиство.”

“Па, ко је убио мајстор Фујту?”
“Дуга, дуга је то прича…”

И тако, реч по реч, мајстор Антун Бохњичка, витез од наковња из Сота, кује причу за причом у својој гвозденој временској капсули на једној од последњих ватри гвозденог доба.


 

Статистика

Број прегледа чланака
4203109

Ко је на мрежи: 60 гостију и нема пријављених чланова