Menu
RSS
A+ A A-

Не може брже, јуримо тридесет!

Шид је постао железнички чвор на прузи Београд–Загреб–Европа. У њему су смештене царинска служба и погранична полиција. Али, једноколосечна пруга одваја се одавде према Републици Српској – Бијељини.

Предратна железничка станица у ШидуПосле Другог светског рата Шиђани су добровољним радом изградили ову пругу до моста на Сави код Сремске Раче, а с друге стране реке припомогоше Босанци, све до Бијељине. Пругом је саобраћао први воз на пару, чувени ћира. Пет пута дневно превозио је путнике, међу њима и ђаке учитељске и пољопривредне школе у Бијељини и Срему. Када ћира стигне у Бијељину, неки су путници одлазили у град, ђаци у школу, а преостали би пресели у мањи ускотрачни воз и путовали до рудника угља Мезграје.

Пруга се усавршавала, ћира је све брже ишао. Као у чувеним „Маратонцима”, до неслућених брзина од 30 километара на сат. На пружним прелазима код Адашеваца, Моровића и Сремске Раче становништво морало бити на опрезу. Воз је увек на време стизао, па су по њему мештани намештали своје векере. Било је то доба обнове СФРЈ, рада за ударничку значку и добробит државе.

Ђаци из Срема, па и Бачке, похађали су школу у Бијељини. Неки су и становали тамо, па су њихови родитељи ћиром допремали џакове кромпира, лука, пасуља, сувог свињског меса – газдарицама код којих су деца боравила – прича Бора Мучаловић из шида. – У локомотиви су ложена дрва, а касније камени угаљ. У шиду је локомотиву сипана вода, у Бијељини допуњавана. Ћира је увек имао 10–12 вагона, места за путнике је било довољно. Вагони су били претежно друге класе, мало их је било прве, а у првој класи седели су железничари и њихове породице. Они су били повлашћени...

Кондуктери у ћири били су родом из централне Србије. Волели су своје занимање више од трубе, шљиве, малине, па чак и шљивовице. Лепо обучени у железничке униформе, добро су познавали психолотију путника, али и прописе. Доселили су се у богат Срем, у њему би кућу подигли и засновали породицу. Привлачили су их и Сремци, ти боеми који у бирцузу знају уз музику зими засести по неколико дана и ноћи па лепе Сремице, пуцају од здравља и једрине и не говоре два пута исто.

Деца из Срема опет иду у Босну на школовање. Махом похађају учитељску школу.
Није Сремцима тешко носити у Бијељини деци дрангулије, него мучи их хоће ли им тамо дете постати факин или учитељ – додаје Бора Мучаловић. Добривоје Јовановић, бивши ђак Учитељске школе у Бијељини, у младости је више волео фудбал од школске виолине, игранку од математике, а лепу одећу од хорског певања.

Биле су то луде године рада, када младост надјача обавезе, а посебно родитељску реч о уредном завршавању сваког разреда. Савке суботе одлазили смо ћиром кући. Крије он тајне ведрих и распеваних прича о младости, био је пун младалачке љубави први поглед - присећа се Добривоје.

Ћира није превозио само средњошколце и сељаке на бијељинску пијацу или шидски вашар. Примаоје, у повратку из Бијељине, у своје вагоне и млађе ученике из Сремске Раче, Вишњићева, Моровића и Адашевца, који су у шиду похађали нижу гиманзију. У Шид су стизали у седам сати ујутро, а с наставе их у 14 асти возио кући. Међу њима било је много марљивих, који су утицали на факине, па је већина завршила нижу гимназију и наставила школовање.

Са сваке станице на којој стане и покупи путнике, ћира би се сиреном два пута огласио, тако снажно да се чуло до Саве и Босута. Постао је легенда превоза ђака, премда је вожња њиме била катастрофална. Кратке шине, размакнуте једна од друге, условљавају лупање точкова, па путовање ћиром наликује вожњи запрежним колима по туцанику.

Ћира је неславно завршио у шидској ложиони. На сцену су ступили удобни шинобусу, који су на неуређеној прузи брзо расклимали, а аутобуски саобраћај, као велики конкурент, постао је атрактиван. Све више људи путовало је удобним аутобусима по тек асфалтираним друмовима. Пошто пруге Шид–Бијељина није добила савремену пругу, државна железница је обуставила путнички саобраћај на тој деоници. Лепе приче о ћири убрзо су престале.


 

Статистика

Број прегледа чланака
4203101

Ко је на мрежи: 48 гостију и нема пријављених чланова