Menu
RSS
A+ A A-

Највећа енигма нашег модерног сликарства

Са изложбе. Др Ивана Башичевић пред сликом Помрачење сунца, из 1961. Фото: Милена Марјановић

Називају га наивним сликарем, аутсајдер уметником, представником маргиналне уметности, арт-брут уметником. Његово дело и данас представља загонетку, зато што је толико другачије аутентично од свега осталог, да га свако сврставање на једну од линија савремене уметности, непотпуно одређује. Акценат изложбе о којој је овде реч, није само на аутентичности сликарства Илије Башичевића Босиља (1895–1972) него, пре свега, на његовом ауторству, то јест, поставком се документује да је оно заиста његово.

Јер, самоуки сликар, претходно паор, својевремено је био позван да јавно демонстрира како заиста он сам слика то што слика. Такозвана афера “Босиљ“, која је кулминирала је 1965, у Загребу, сада је први пут у целости предочена изложбом “Одбрана уметника, увреда човека“ коју је у Музеју наивне уметности “Илијанум“ у Шиду приредила његова унука др Ивана Башичевић.

Илија Башичевић Босиљ рођен је у Шиду, где је завршио четири разреда основне школе. Обрађивао је своју земљу и неговао виноград до своје 62 године. Пошто су га усташе осудиле на смрт, 1942. године, са своја два сина је избегао у Беч. По повратка у Шид, затекла га је нова, комунистичка власт, којој је као имућан сељак постао трн у оку. Често прогањаном и затвараном, на крају му је одузета земља. Тада је почео да слика, и, успут, да се образује читајући књиге својих синова. Војина, једног од оснивача Педијатријске секције Друштва лекара Војводине, који је постао уважени новосадски педијатар, и Димитрија, утемељивача Галерије примитивне уметности у Загребу, аутора монографије “Мој отац Илија…“, као и једне друге, која је његов докторат, о такође Шиђанину Сави Шумановићу (кога је Босиљ веома ценио па се на њега и угледао), историчара уметности који ће под именом Мангелос постати пионир концептуалне уметности.

“Афера ‘Босиљ’ створена је почетком шездесетих, а траје до 1971. Одвијала се по стручним и културним часописима, али се врло брзо ширила и на загребачке и београдске новине, политичке и обитељске тједнике, попримивши размере једног од огавнијих културних скандала у југословенској повјести. Хајку је повео Крсто Хегедушић (члан Југословенске академије знаности и уметности, с звањем мајстор сликар и један од највећих стручњака за наивно сликарство – нап.нов.), када је у београдској Експрес-Политици изјавио “сумњам да је Босиљ аутор“, да би му се затим придружила загребачка кука и мотика, срамотећи оца и сина Башичевића“, написао је Миљенко Јерговић у тексту “Нема земље за Илију“ објављеном у Суботњој матинеји 2010. године, који цитира Босиљева унука др Ивана Башичевић у најновијем каталогу управо отворене изложбе, додајући:

– Два су разлога због којих се моћник у култури тадашње Југославије, Крсто Хегедушић, свом снагом обрушио на Илију. Први, чињеница да га млади критичар и историчар уметности, др Мића (Димитријев надимак) Башичевић, у тренутку када његова критичарска реч поседује одређени значај, јавно лишава омиљеног професионалног постигнућа да је он (Хегедушић) имао кључни значај за профилисање Хлебинске школе наиве… Други је разлог тај да је Крсто Хегедушић управо од тог критичара, Миће Башичевића, тражио да буде аутор монографије о његовом сликарству, што је овај себи допустио одбити. Постојао је свакако и један шири мотив овог сукоба, више системске природе, који је говорио о надолажењу нових појава – наиве, апстракције, нових пракси уметности – које су полако али сигурно угрожавале и слабиле позиције академског естаблишмента (коме је припадао Хегедушић – нап. нов) – објашњава др Ивана Башичевић.

Са изложбе… Илија Босиљ, “Крилата краљица“, 1965, уље на лесониту сликано пред комисијом у Загребу. Колекција Музеја наивне уметности “Илијанум“, Шид. Фото: М. Марјановић

После првих похвалних речи које су о Босиљевом делу изрекли ауторитети као што су Грго Гамулин, професор на одсеку Повјести уметности Филозофског факултета у Загребу и Радослав Путар, историчар уметности који је промовисао нове тенденције, истичући Босиљеву оригиналност и то што не припада никаквој школи, биће да је у Хегедушићу, неприкосновеном сликару експлоатисаних хрватских сељака, прорадила сујета, из оне у нас уврежене нетрпељивости према туђем успеху. То је било довољно да се отвори полемика, да се чаршија ускомеша и, по директиви времена, устане против разбаштињеног паора и самоуког сликара. Формирана је Комисија Просвјетно-културног вијећа града Загреба, која је позвала Илију Босиља да на лицу места, пред свима, у стану свога сина Димитрија, покаже како слика. Потом се догодило нешто крајње контрадикторно: архитекта Вјенцеслав Рихтер, критичари Матко Мештровић и Радослав Путар, и историчарка умјетости Зденка Мунк (већих угледних имена на тадашњој хрватској културној сцени није било) оградили су се од овакве Стаљину равне провере ауторства, али су се одазвали на позив да, као чланови Комисије, дају своје мишљење… И морали да се сложе да је “Босиљево ауторство односних дјела стварно и несумњиво” (написали су у извештају). Учинили су то једногласно! Штампа је “налаз“ објавила, али кратко и неупадљиво, нимало бомбастично као што је афера отпочела.

Да би сачувао свој образ и обранио част породице, јер се срамота није могла тек тако избрисати, Босиљ је тужио своје “иследнике“, али без велике вајде. Инсинуације на рачун Димитрија нису јењавале: не само што је чаршија и даље брујала да је заправо он аутор очевих слика, него су га оптуживали и да их је их откупљивао за Галерију примитивне уметности коју је водио (што је била лаж коју је доказао!). Ниоткога заштићен, био је приморан да дā отказ, а онда се целим бићем посветио својој личној визији уметости. Тако се родио концептуални уметник Мангелос (Башичевићев уметнички алтер его), један од најзначајнијих представника хрватске авангарде.

Сплетом судбине, и отац и син су се окренули уметничком стваралаштву и досегли још до краја несагледане домете. Отац, Босиљ, пошто му је комунистичка власт одузела земљу. Син, Димитрије, пошто му је спочитана професионалност. И један и други су бавећи се уметношћу превазишли локалне оквире… Илија Босиљ је још за живота излаган широм Западне Европе, у Јапану, Јужној Америци, а постхумно у Америци, често у друштву Пикаса, Шагала, Клеа, Кандинског и Шилеа. У јануару 2007. лондонски часопис Раw Арт Магазине уврстио га је међу 50 класика светске арт-брут уметности. Следеће године, репродукција Илијине птице објављена је у Њујорк Тајмсу. Његове слике су ушле у познате колекције и музеје (Колекцију “Арт Брут“ у Лозани, Музеј “Анатоле Јаковскy“ у Ници, колекције Карла Понтија, Рокфелера, Макса Била, Музеј савремене уметности Војводине…). Пре смрти, велики број својих слика завештао је Шиду – за Музеј наивне уметости “Илијанум“ (отворен 1970, као његов легат). Радови Димитрија Башичевића су пак тек постхумно вредновати и стигли до фундуса Музеја модерне уметности у Њујорку, Центра “Жорж Помпиду“ у Паризу, Тејт Модерн у Лондону, Музеја сувремене умјетности у Загребу и Музеја у Менхенгладабаху (Немачка).

На изложби се могу видети: породична икона Св. Кузмана и Дамјана (једно од првих уља које је Босиљ насликао по узору на сремачке мајсторе); рани радови (на којима самоуки сликар тек открива чари боје); уља на платну и уља на дрвету, инспирисана народним песмама, легендама, Илијадом/светом по Илији, птицама, ванземаљцима, морским рибама и коњицем (што је посебно иритирало јавно мњење коме је ова „неман“ била непозната!); кључна слика “Крилата краљица“, заједно са једним цртежом с фигурама, које је Босиљ израдио за комисију; фотографије из породичне архиве и тв снимак самог Босиља док слика (настао касније, јер му је одбијена молба да се то учини “судњег” дана, пред комисијом).

Међу документима у витринама налазе се: новински чланци путем којих је афера креирана и вођена; извештај Комисије (којим је потврђено Босиљево ауторство); пресудна изјава Крсте Хегедушића, дата листу “Политка Експрес“, у тексту “Сумњам да је Босиљ аутор“, из 1964. године; сликарева тужба, објављена у “Новостима“ 1965; затим породична преписка и чланци историчара уметности Грге Гамулина и Небојше Миленковића и писца Миљенка Јерговића којима се, с годинама које су долазиле, настојала обелоданити и исправити неправда нанета сликару.

Милена Марјановић

Статистика

Број прегледа чланака
4442735

Ко је на мрежи: 115 гостију и нема пријављених чланова