Menu
RSS
A+ A A-

Илија сам против свих

Илија Босиљ са сином Димитријем Башичевићем Мангелосом, из породичне фото-архиве. Фото: Приватна архива

Доследност Крсте Хегедушића у сумњи према времешном паору, напрасно посталом сликару, све указује, проистекла је из једне бочне, личне приче. Је ли то могла бити освета угледног академика угледном историчару уметности, Босиљевом сину Димитрију Мићи Башичевићу, директору Галерије примитивне уметности у Загребу, након што је одбио да му пише текст за монографију?!

У основи афере „Босиљ“ налазила се сумња да је Илија Босиљ из Шида заиста аутор слика које су тада увелико путовале по главним градовима Западне Европе и Америке, и постајале признате као светски релевантна и аутентична уметност. Међутим, пут до славе није увек поплочан добрим намерама, почесто и од најближих.

Син уништава најраније радове

Чињеница да је његов отац који је већи део свог живота био сумњичав према свету уметности, одлучио да почне да слика, Димитрија је затекла. (Оно што је уследило, непојмљиво је за историју уметности – нап. нов). Записао је: „Знам да је неопростиво уништити једну такву колекцију најранијих, тј. првих радова а уништио сам их лично, у уверењу да отац неће наставити рад“. Илија ће тај синовљев гест занемарити, јер се након што је почео сликати није желео зауставити. Мића га саветује да бар то чини тајно а да се на првој изложби коју ће приредити једна од великих снажних дама југословенске критике Мирјана Гвоздановић, представи без презимена, као сликар из Ниша, Илија Босиљ. То скривање идентитета само је појачало надолазећи проблем – образлаже др Ивана Башичевић и додаје:

– Илија је најпре морално нападнут интензивном системском медијском кампањом коју је предводио тада најтиражнији лист „Дуга“, претеча данашњих таблоида. Новинари су упадали у кућу у Шиду – о чему сведоче писма изложена у витринама – упадали Илијином сину Војину на посао у болници у Новом Саду, и најзад ухватили самог Илију док је лежао после интервенције на нози у децембру 1964. у Загребу. Наслови су били бомбастични и подизали су моменат драме. Врхунац афере свакако је моменат када је Илија у фебруару 1965. позван да слика пред комисијом… По записима историје уметности тај је догађај преседан, нешто што се није догодило никад пре и никад после у свету уметности.

Вратимо се у шездесете године прошлог века. Било је давно, али се памти. Ни митолошке теме тада нису биле уобичајене, а приче из Светог писма – поготово. За окаљаног паора који се дрзнуо да слика баш то а не да пресликава стварност или да је улепшава – превише. Слике Илије Босиља нарушавају све што је тада било „на линији“. Нит су наивне, нит су академске. Маштовитост његових мотива, генерално, превазилазила је уобичајене домете и једних и других сликара, и самоуких и академских. Код Босиља правила нема. Почео је да ствара (слике) у годинама кад би сваки човек требало да је расчистио са собом, дакле без стега и довијања, у сваком смислу свој свет до кога је дошао сам самцит, силом прилика, или на срећу, евидентно обдарен имагинацијом и смислом за колорит који пламти.

Босиљ: Тешко је познати живот, а сликати је лако

У писму једном свом пријатељу, из 1962. године, Босиљ дословце овако вели (све са словним грешкама): „Мој живот је велика борба од рођења и свемисе чини да су имали право стари људи којису говорили да увек траје борба између добра и зла самосе никад незна штаје добро а шта није, јер штогод сам некад волево сада мрзим, а шо сам мрзијо волем, е па снађисе попе. У свом животу сам чуо некоје речи а запамтијо реч да је човек марама са два лица. Ето ти си човек учен па ћеш валдат разумети зашто су на мојим сликама људи са два лица… Нису ни животиње без дволичности јер је и њих створијо исти Господ каво и човека по обличју својему… Данас је додуше мода говорити да нема Бога, међутим, кадаби били сасвим сигурни у то били би људи још гори… Тешко је познати живот, а сликати је лако, треба само започети после иде само, слажесе једно на друго и када свршиш слику видиш да је на њој шарено све каво у животу и да свака истина има два лица“.

Са изложбе… Како Босиљ слика. Путовање у земљу наивних сликара, аутора Жан-Мари Дрота. Фото: М. Марјановић

Одбрана аутодидакта паора Илије Босиља овом изложбом је коначно у целости угледала светлост дана. Одбрана кустоса-директора-теоретичара који је постао уметник, и своја дела ретко коме за живота показИвао, Босиљевог сина Димитрија Миће Башичевића, још није јавно (осим у уским стручним круговима, кроз текстове). Мангелос, на неки начин, у нас живи кроз награду за младе која носи његово име. Осим мањих самосталних изложби, у Новом Саду (на Трибини младих, 1971) и Београду (Галерији “Себастијан”, 1986), већих изложби у Србији није имао.

Данас, 55 године после “афере“, Илија Босиљ и даље доживљава врхунска светска признања, изложбе се нижу (следећа је у Њујорку), ушао је у престижне музејске и приватне колекције, док се актери напада на њега више и не спомињу. Чему подсећање?

“Ова афера, међутим, важна је опомена и дан данас, да у свету уметности увек постоје скривени механизми моћи који могу уметника уздићи али и дубоко напасти ако им се укаже да омета нечије позиције. Тај напад Илија је доживео као лични напад, увреду нанету њему као човеку а истовремено историја ће забележити да је тај напад био последњи трзај старих система вредности и институција у култури, пред појавом нових феномена у уметности и снажним развојем оног што зовемо савремена уметничка пракса“, рекла је др Ивана Башичевић у свом говору на вернисажу изложбе “Одбрана уметника, увреда човека“ која траје до краја маја у “Илијануму“ у Шиду, а можда буде и продужена.

Милена Марјановић

 

Статистика

Број прегледа чланака
4442707

Ко је на мрежи: 73 гостију и нема пријављених чланова