• Почетак

Хоћу да Вам опишем како сам радио слике, које излажем и у каквим приликама сам живео за то време.

После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месаеца 1928. у Београду кренуо сам натраг за Париз и ако тешко душевно болестан. У Паризу сам живео од 1925, где сам имао свој атеље, све до мога обољења у месецу фебруару 1928. Тада је зимска париска грозница, учинила, да сам полудео, а предуслови за моју болест били су, слаба дохрањеност, духовна премореност и неуспех у животу. Како је, од свих тих незгодних дана и година, у моме животу дошло, описаћу касније, у колико би то имало везе са мојим сликарством.


Читав мој живот у Паризу од 1925. била је оштра борба у себи самом, против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, преџивот је био толико ружан, толико огаван и жалостан, да је достајала једна јака грозница, па да сву моју “одбрану “сруши.

Дакле, када сам се вратио у Париз 1928. год. хтео сам опет да се уредим за рад, као пре мога оболења. Случај је хтео да после два месеца неуморна трагања, нађем по једном новинском огласу, да се нуди атеље згодан за какву мању индустрију. Узео сам ту рушевину од атељеа у најам (у њему је била творница апарата за радио пријеме), па ми је исти, мој љубазни пријатељ и знанац, одлични париски архитект, Швајцарац по народности господин Рајст бесплатно колико се њега тицало, а уз релативно мале трошкове за зидаре, столаре и собосликаре, претворио у веома пријатан атеље. У том атељеу радио сам око годину дана, па су париске слике које излажем у њему настале.

Опширније: Место предговора


У прошлој свесци «Књижевника « показао сам неке генералне ознаке које су видљиве код свих слика које држимо за велике. Иако је чланак писан разумљиво, није схваћен (судећи барем по критикама које пишу сада о изложби  Прољетног  салона). Тиме највише потакнут, желим пишући о сликарству Николе Пусена све оно што сам рекао донекле показати и разјаснити и на једном примеру.

У време кад је у фламанском сликарству владао попут краља Петер Паул Рубенс (1577-1640), који је сликао баканале боја и форма; кад је Веласкез (1599-1660), први импресионоста, снизио патетични тон визионара сликара Ел Грека на сликање с темпераментом, - Пусен  (1593-1665), премиер пеинтре ду рои, сачувао је осећај за меру. Све оно што је у Италији кроз четири века било откривено, сакупио је Пусен, и дао сву ту традицију  обогаћену својом личношћу, у наследство генерацијама ваљаних француских сликара.

Пусенов се утицај може видети на делима Давидовим, Енгровим, шта више и на зидним сликама Делакроаовим у капели св. Арханђела у Ст. Сулпицеу( ту је Делакроа пришао класицизму), и на цртежима Дегаових плесачица(она тврдоћа и чистоћа форме : Ознака француске традиције), а да и не говоримо о Сезану, који је сву своју теорију изградио на сликама Пусеновим. Дакле све оно што у француском сликарству заиста нешто вреди, дугује много Пусену. Старије хисторије уметности (до 1903. од прилике)нису много штедиле Пусена.

Опширније: Зашто волим Пусеново сликарство

У сликарству, а по свој прилици и у другим уметностима, има нека карактеристика која се, од времена леденог доба па до данас, може наћи у сваком великом пластичном делу. То битно у пластичким уметностима покушаћемо овде да прикажемо, говорећи о елементима и начину како настаје уметничко дело.


Некада, у прадавно доба када се почиње сликарство, први је потицај да се слика и моделује била жеља приказати човека и природу. У томе часу примитивни људи и деца имају такву одлику човек-уметник није имитирао, већ наново стварао оно што је хтео испрва само да прикаже. Као деца данас кад цртају на плочнику, тако је и човек леденог доба, цртајуци и режући у стени своје шпиље, пронашао неке кратице.

Дете кад хоће да нацрта главу, створи за импресију коју је добило из природе, замену.;  Глава постане епилептична кривуља, две хоризонталне црте замењују очи, вертикална на њих: нос, а хоризонтална: уста (наводим тај пример детета које је рецимо без већег талента за «деформацију «). Реалност тог дечјег цртежа није реалност имитације, већ једна виша, створена стваралачком вољом детета, и зато ћемо је звати креацијом. Креација је у свим епохама била главно у уметничком делу. Можемо пратити развој уметности кроз много векова, на пример, у старој Хелади, па ћемо видети да од трупца (пања) Аполонова (Аполона су у прво доба приказивали скоро као пањ) па до Аполона Белведерског никада није била имитација природе циљ, и да је коначни тип тип исто тако као и први чиста креација: само је  у последњем случају настала ма темељу многих и комликованих импресија. Аполон Белведерски је синтеза пластичних валера, суритмија форме. То дело је близу ономе што би могли назвати апсолутна креација (или како се обично вели, премда погрешно, идеализација).

Опширније: Сликар о сликарству

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал