• Почетак

С. Ш. ђаку Умјетничке школе 1914 – 1918  у Загребу

Антонија Ткалчић

 

Било је 1914. године у касну јесен. Нисам се више могла уписати у школу јер сам, ради промењених прилика које су настале усљед рата, закаснила, али ми је проф.Валдец допустио као и Јози Туркаљу, да радимо у његовој школи и да се служимо заједно с осталима моделом, и да долазимо на вечерњи акт.

Кад сам напокон први пут дошла на вечерњи акт (око Божића) нешто прије почетка рада, у јако освијетљеној и добро угријаној сали за акт, стајало је усред просторије неколико нових лица, а међу њима, дижући шкрињицу за сједење у зрак, све је надвикивао, неки нови, тамнопути младић, коврчаве црне косе и бијелих јаких зубију. Викао је : Гауген, Ван Гогх, Цезанне и смијао се –Сава Шумановић- којега сам касније ближе упознала и, којега су усташе у овом Другом рату стријељали у његовом родном месту Шиду.
Били смо добри другови у оним младим данима, одани једноставни и отворени – особито иза смрти нашега заједничког пријатеља, сликара Милана Стеинера.

Уписао се у јесен године 1914. у школу Клемента Црнчића, где је остао кроз даљне три године до свршетка свога студија на Умјетничкој школи у Загребу.

Веома марљив, није изостао ваљда ни један дан, ниједан сат из школе. Професоре је веома поштовао. Предавања је точно полазио и савјесно учио, те полагао испите, што многи други нису чинили. Сви су били револуционарни у односу према професорима, које су сматрали застарјелима. Сава је био револуционаран само у сликању.


Његови родитељи жељели су да студира право и да постане велики политичар као и његов стриц Шумановић, који је дуго времена ведрио и облачио међу Србима и Хрватима у Загребу за Кхуенове ере. Али Сава је хтео да слика. Будући да је ражалостио родитеље отишавши у сликаре, он је све уложио да докаже, да је то једино у чему он може дати своје. Осим ове природне склоности у њему за сликарску умјетност, и то је био један од разлога, који је потицао његову марљивост :  жеља да покаже родитељима да је он нешто и да је и то нешто што он ради.


Мајку је волио тихо без много ријечи и имао је посебан топао поглед и тише би изговорио кад је требало негдје рећи «моја мајка». А за оца би рекао : зловољан је и мрзи на самога себе. Тако бива до подне, а од подне мрзи на цијели свијет.

Опширније: Балада о покојном школском другу

Моја прва сећања на Саву су из моје младости. Као ученица основне школе радо сам одлазила код своје школске другарице, јер су њени имали гувно с много сламе, где смо скакали с веће на мању камару. Гувно се налазило  изван града, близу потока Шидина. Један мостић спајао је две обале јер су се преко потока налазиле циганске кућице с много деце. У паузи игре опазили смо насред пута једног господина са штафелајом (тада још нисмо знали шта је то) који је сликао мостић и околину. Он је сликао дрвеним бојама, а ми смо посматрали како он то лепо рише.

Пошто нисмо могли дуго да будемо мирни, почели смо гласно да причамо, а можда смо се штогод и смејали на свој рачун. У један мах сликар је одложио те боје, пришао нам близу, мало се сагнуо и опоменуо нас: «Молим вас немојте да вичете!» Притом је једну руку ставио крај уста да би смо га боље чули јер он није говорио много гласно. Нама је било чудно да неко децу моли да буду мирни јер смо обично добијали строге опомене за несташлуке, а никада молбу.

Опширније: Сећање на Саву Шумановића


skrobotМи деца из улице имамо посебна сећања на Саву Шумановића. Он је био наш комшија. Одрастали смо ту у његовој близини и нама није био нимало необичан јер је био део наше свакодневнице. Пошто смо се играли на улици, били смо у прилици да га често сусрећемо.

Скоро свакодневно поред нас би друмом прошао фијакер са два упрегнута коња. Кочијаш Урош је седео напред, а Сава позади. Виђали би га редовно предвече. Кад год је време дозвољавало, шетао се нашом улицом, по неколико пута прошетао би од своје куће до ћошка на коме је била наша кућа. Био је увек уредно обучен у бело одело, носио је шешир и обавезно штап.

На ћошку би увек мало застао, погледао низ сокак и вратио се истим путем.Ми деца поздравили би га уобичајеним љубим руке, а он би нас лепо поздравио са «добар дан», никад није рекао здраво. Сада из ове перспективе схватам да да је имао разумевања за нас децу поздрављајући нас тако са поштовањем. Нама које је сликао, поклањао је бомбоне на крају, знајући да ће нас то држати мирнима док он ради.


Ја сам му позирала у нашој сремачкој народној ношњи коју ми је мама направила кад сам кренула у школу. Сећам се да ме је сликао на веранди. Седела сам на резбареном сандуку у коме су наше жене некад држале своју спрему. Сандук је био прекривен веома лепом шареном крпаром. Сећам се и бомбона које ми је дао на крају. Позирала су му и друга деца из комшилука, сестре Данчеловић, Смиља Берић, Љубица Станишић...

Опширније: Девојчица из комшилука коју је портретисао

Девојчица из комшилука коју је сликао 1939. и која је живела у кући сликареве мајке после II св.рата.

Љубица Станишић

 

Ја сам имала 12 година кад ме је Сава сликао. Сећам се  да је њихова служавка дошла по мене. Позирала сам у једној лепој хаљини, после сам се у њој  фотографисала. Седела сам на веранди у суседној кући која је онда била део њиховог домаћинства. Радио је дрвеним бојама. Тај блок је био пун цртежа. Кад је било готово, дао ми је 3 динара за бомбоне. Мој портрет је био изложен на оној великој изложби у Београду, то су ми потврдили рођаци који су ишли да виде слике па су ме препознали. После рата госпођа Персида ми је поклонила мој портрет.

Стицајем околности, после рата, мој супруг и ја смо становали у кући Персиде Шумановић. Тако сам била у прилици да од ње чујем пуно прича о животу у њиховој кући и о Сави. Њихова кућа је била права богаштина, пуна свега. Имали су доста земље, винограде,гувна (посебне плацеве) на којима су држали стоку, а у кући су имали само краве. Пуни тавани су били грожђа, ораса, лешника, бадема. Сава није јео месо, а мајку је како је сама говорила, срце болело због тога, па га је варала. Причала ми је како би увек када се кува нека чорбица или вариво, стављала комад меса које би на крају извадила да Сава не види, а он би њој говорио «видиш да може бити лепо јело и без меса».

Отац је имао план да му се направи атеље у другој кући, али је мајка била против тога. Није дозволила да се он удаљи од ње. Она је била та која је отишла у Париз по њега кад је чула да се разболео. Рекла му је да се без њега не враћа кући. Побринула се да му обезбеди идеалне услове за рад, говорила је како овде има све, боље већ у Паризу.

Опширније: Девојчица из комшилука коју је сликао 1939.

Поводом изложбе «Шидијанке» Саве Шумановића у Народном музеју у Београду
СЕЋАЊЕ НА САВУ ШУМАНОВИЋА

Често пута у току живота питала сам се, да ли је невидљива спона која нас веже за неку особу или догађај, прст судбине или случајност. И против личне воље, понекад, намеће вам се неосетно мисао на неку личност, коју сте давно, пре много година, срели, упознали и меморисали у сећању за цели живот. Несвесно, не желећи да та успомена постане део вас, приближите се ореолу неког уметника који зрачи из њега и око њега, као уосталом и око сваког живог бића, и ту остенете заробљени.


sidijankeТа непозната зона, тако ја зовем ту енергију, која је окруживала Саву Шумановића и са којом је живео, није допуштала странцу да се у њу увуче. Сава је живео у недоступном свету и изградио у њему своју личност и нестао. Пре равно шездесет година, као дванаестогодишња девојчица, упознала сам Саву Шумановића.

Мој отац је водио предузеће «Тргопромет» које је откупљивало вагонску робу разних житарица од ратара и слало купцима у разне крајеве наше зенље. Отац Саве Шумановића, угледни, добростојећи мештанин продавао је житарице са свог имања мом оцу. Једнога дана, у немогућности да сам дође ради закључивања посла, заменио га је Сава који се те године нашао у Шиду по повратку из иностранства. Случај је хтео да се баш тог дана задесим код оца. Утисак који је Сава оставио на мене и данас живи у мојој свести јасно и неизбрисиво. При првом сусрету не знајући зашто, зурила сам у елегантну појаву младог човека са мало истуреним црним очима и француском беретком на глави.

Светло грао одело, по тадашњој последњој моди, са обавезном лептир машном, одавало је особу са укусом и мером у одевању. За мене, дванаестогодишњу девојчицу, био је оличење господства или су га тако моје очи виделе. Говорио је тихо, одмерено, са урођеном финоћом и дозом самоконтроле која га је красила. Била сам опчињена пријатном енергијом која је струјала око њега и издвајала од других које сам знала. Наклон који ми је упутио када ме је отац представио уздигао је моју личност у сопственим очима.

Опширније: "Шидијанке" сећање на Саву

Још чланака...

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал