Савини текстови


У прошлој свесци «Књижевника « показао сам неке генералне ознаке које су видљиве код свих слика које држимо за велике. Иако је чланак писан разумљиво, није схваћен (судећи барем по критикама које пишу сада о изложби  Прољетног  салона). Тиме највише потакнут, желим пишући о сликарству Николе Пусена све оно што сам рекао донекле показати и разјаснити и на једном примеру.

У време кад је у фламанском сликарству владао попут краља Петер Паул Рубенс (1577-1640), који је сликао баканале боја и форма; кад је Веласкез (1599-1660), први импресионоста, снизио патетични тон визионара сликара Ел Грека на сликање с темпераментом, - Пусен  (1593-1665), премиер пеинтре ду рои, сачувао је осећај за меру. Све оно што је у Италији кроз четири века било откривено, сакупио је Пусен, и дао сву ту традицију  обогаћену својом личношћу, у наследство генерацијама ваљаних француских сликара.

Пусенов се утицај може видети на делима Давидовим, Енгровим, шта више и на зидним сликама Делакроаовим у капели св. Арханђела у Ст. Сулпицеу( ту је Делакроа пришао класицизму), и на цртежима Дегаових плесачица(она тврдоћа и чистоћа форме : Ознака француске традиције), а да и не говоримо о Сезану, који је сву своју теорију изградио на сликама Пусеновим. Дакле све оно што у француском сликарству заиста нешто вреди, дугује много Пусену. Старије хисторије уметности (до 1903. од прилике)нису много штедиле Пусена.

Сваки немачки професорчић пребацивао је тврдоћу, хладноћу и безличност делима овог мајстора. Изгледао им је схемастичан. Ипак се о томе оснивачу «херојског пејзажа», томе класицисти, никад није нико љуће осветио него господин Луначек у Обзору о мојој маленкости; убројио га је међу сликаре «Рококоа» и приписао томе најчишћем архитекту бујну фантазију! Да и не говоримо о највећој противности између метода Н. Пусена сликара Луја 13 (касне ренесансе француске и сликара Рококоа, готово је један и по век од њега до времена Рококоа) господине Луначек. Пусен је тврд и схематичан зато што је Француз, и што је класик. Никада није био заведен од споредности, стварао је увек тип, а никад индивидуум. Тврд је био зато, што је своје сликарство желео довести на степен Рафаелова.

Никада није Рафаел имитовао материју меса у фигурама свијих слика. Он је (противно него Холанђани и Фламанци) стварао нову материју – материју солиднију тврђу, која делује готово као порцулан. Тиме је своје форме транспонирао у нови свет, непомичан, у свет слике. Рафаел и Пусен су добро знали да би имитирање покрета моделових, донело у слику елементе часа, а слика треба да буде дело трајно. Зато кад Пусен слика фигуру у кретњи он је, рекао бих, окамени, да нам дође дојам сталности. Та тела живе само животом који им је дао њихов стварач. Тај живот није имитација вањског живота, већ је органски повезани живот линија, пластике (сене и светла) и боја. Вањска је природа била овде само материјал.

Веласкез, који је у томе исто што и Мане, поетично имитира природу, док су Рафаел, Пусен стварачи новог реда у своме делу. Пусенова реченица:» Je n”ai neglige « показује нам донекле начин његова стварања. Геометријска структура, једноставност и помањкање сваке фантазије у немачком смислу (Гриневалд), две три стереотипне кретње фигура, најпрорачунатији колорит, - то су ознаке Пусеновух дела. Код нас се сумња о томе да егзистира « архитектура « у сликама великих мајстора прошлости. Да сам ја на пример, хисторик, не би се трудио доказивати некоме да је Наполеон егзистирао и да га нису тек а постериори пронашли хисторици. Никола Пусен је у својимделима дао пример добре архитектонике у слици. Архитектонски осећај је оно што поставља у равнотежу вредности пластичке с вредностима декоративним, и тако се онда добива простор у слици. Пусенова слика «Орфеј и Еуридика « може нам послужити за пример. Та је слика раздељена тако да су два супротна кута слике расветљена, а два друга осењена.

Светли кут који је ближи нашем оку (страна слике у којој су фигуре) осветљена је топло и рађена је у великим масама док је светло у супротном куту (небо) хладно и одељено дрвећем, које је цртано орнаментално (плошно). Сена која је у првом плану хладна је (терен) с топлим рефлексима, а дрвеће у противном куту је пластично у топлој сени с хладним рефлексима. Тиме је Пусен добио генерелни ритам своје слике, који се онда понавља до у крајњи детаљ. Он је начинио исто оно што чини и ваљани архитект, када уравнотежује базу с поткровиштем. Што бисмо мислили о архитекти који би начинио лаку базу у тешко поткровиште? Необично је код Пусена то да није изгубио осећај за меру у доба када су ушли у моду преобилни барокни облици (то је доба декаденсе, слично као и Лаокон у поредби са скулптурама из доба цветања); готово је шкрт у истраживању.

Та економија је очевидна у свим његовим делима. У Лувру само треба погледати она два  «Баканала», «Тријумф Флоре», «Дафнис и Клое», «Елеазар и Ребека», «Љето» или «Рута и Боз», »Зима « или «Потоп», «Јесен» или «Улаз Јевреја у Палестину», па ћете се уверити госп. Луначек да Пусен није имао фантазије у вашем смислу, јер фантазирање нема никакове везе са сликарством. Фантазије имају декако кичери а ла Беклин, Штук у изобиљу. Пусен, премда употребљава сујет, никада није илустратор. Његова «стегнута палета», била је узором П. Сезану највећем колористи модерног времена. Неколико окера, ултрамарин и црна, довољно су му давали колористичних могућности. Сезану је требало готово 30 година рада да дође до тога упроштења.

Све то што сам рекао о Пусену изгледаће може бити бледо, јер се не може код нас још да осети вредност онога што је у уметности највише. Код нас се воли лажна патетика, имитација природе, илустративно сликање, шаренило колорита, јер имамо такве мозгове да волимо оно што је најбезначајније и што нам се чини мистериозно. Ми не осећамо мистериј хармоночног дела, али када видимо какову илустративну кошмарију или кад видимо пејсаж са зеленом травом (којему би се волови врло веселили да имају мало смисла за сликарство), игра наша пургерска душица од весеља. Кушао сам да се од свега тога ослободим, и волим тога уметника, који је знао да организује своје осећаје, и стварао дела тврда, схематична и окамењена, јер је следио ону мисао коју је написао у писму М. Де Шантелоу-у: « Настојаћу из свих снага да задовољим уметност, Вас и себе «.

САВА ШУМАНОВИЋ
КЊЖЕВНИК,  Загреб, јун 1924, бр.2. стр.57-59.

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал