Шидски период


sidijanke..На основу постојећих сазнања произилази да је Шумановић између 1935-38. урадио низ слика од којих је већина за то време неуобичајено великих формата, као и мноштво припремних студија, одреда с темом женског акта, познатих у литератури под заједничким називом Шидске купачице или Шидијанке.

Поред неуобичајено великог формата, при посматрању ових слика одмах привлаче пажњу још неке њихове константне карактеристике: најпре, то је изразито јака (црна) контура којом су тела нагих женских фигура цртана и одвојена од позадине(предела) у којем су или, тачније, пред којим су те фигуре, постављене; потом, то је утисак понављања увек истог или незнатног варирања врло сличног женског лика, при чему те фигуре, често у композицији од пет до седам особа у истом простору, као да постоје у истом простору свака за себе, одвојено од других, статичне попут неких статуа или чак можда лутки у различитим позама (најчешће  стојеће, фронтално или с леђа, потом седеће или лежеће, ретко у неком наглашеном покрету).

И још нешто што се неизбежно примећује: ове фигуре готово одреда леже или седе на белим поњавама, а кад су у стојећем ставу држе у рукама комаде белог платна којима на свом телу заклањају најинтимнија места, док што је посебно бизарно, већина их носи кожне сандале вероватно по моди времена у којему су ове слике настале. Сасвим сажето речено: генерални утисак ових слика заиста је фасцинантан, неупоредив ни са чиме у домаћем,а можда није претерано рећи ни са чиме у тадашњем европском сликарству.


Цео Шумановићев шидски период (после дефинитивног повратка из Париза марта 1930. у родитељски дом) настаје у уметниковој истовремено принудној и намерној изолацији од уметничког света своје тадашње средине, та изолација биће накратко прекинута великом београдском изложбом 1939. на којој је циклус Купачица-Шидијанки, с обзиром да је био довршен, могао у целини да буде и изложен. За шидски период Башичевић ће рећи да је протицао као уметникова «борба са самим собом», у « еуфорији рада», с «емотивном виталношћу зачуђујућег интензитета», а захваљујући свим тим својствима, по истом писцу, «он се налазио на путу да оствари ново сликарство».

А то, по Башичевићу, Шумановићево «ново сликарство» евидентно је најављено и данас се јасно види заиста и остварено управо у Купачицама, јер су баш  и једино Купачице у укупном уметниковом делу нешто битно другачије од свега претходног. Другачије, истина, не у теми и жанру, с обзиром да је мотив женског акта, самог или у групи и одреда у пределу, уметник одраније учестало користио, али другачије свакако у ликовној елаборацији те теме и посебно у општем утиску који из инвенције и реализације теме Купачица произилази у складу са тим утиском гледаоцу заокупља својим већ поменутим неупоредивим и непоновљивим дејством.

 ....Трифуновић ће изнети мишљење да су «старе слике и цртежи, неки урађени још у Лотовој школи, били непосредна инспирација за циклус Шидијанки», при чему је, наводно,»композициона замисао иста (фигура у пејсажу), иста је и поставка акта (напред у првом плану), а она и најубедљивије говори да је реч о враћању на старе узоре». Но детаљније гледано, између слика и цртежа из лотовског периода с почетка двадесетих и слика из циклуса Купачице из друге половине тридесетих, изузев у сасвим општим цртама као што је тематика ових дела, у визуелном и психолошком дејству међу њима постоје темељне и врло крупне разлике. Јер, ране слике су слике наглашеног хтења и слике учења изведене у једном речнику којега Шумановић тек савладава и ка коме изузев поверења марљивог студента заправо нема најдубљих унутарњих склоности. А позне слике су, напротив, слике сасвим личне пројекције и опсесије, то су слике из којих осим чисто ликовних вредности зраче и евидентни психолошки поводи и разлози.

Ликовне вредности садржане су у тежњи да се оствари идеал слике савршене композиције у којој се њени конститутивни елементи, у овом случају женски актови¸ конципирани и третирани тако да их сликар врло помно распоређује као одвојене и засебне знакове који се у сликовном пољу међусобно усаглашавају управо као типски модели а не као живе људске фигуре («од крви и меса»). А отуда и произилази утисак изразите артифицијелности ових слика што је засигурно и био разлог зашто су их њихови досадашњи тумачи одреда сматрали мање привлачним, а онда и мање успешним и вредним у односу на остала позната и призната Шумановићева дела.

Тачно је наслутио Протић да је у тим сликама негде издалека најављена «интуиција постмодерног», а баш та интуиција биће један од чинилаца који ће управо у овом одмаклом постмодерном добу омогућити не само повољнију историјско-уметничку валоризацију ових зачудних и чудесних слика, него ће према њима изазвати неко посебно дивљење, наравно под претпоставком да савремени гледалац поседује развијено чуло и изграђене афинитете за специфични врло софицистирани, условно речено «декадентни», ако није претерано додати чак и својеврсни цамп сензибилитет и критеријум.

...У уметниковој имагинацији ове слике чине незаборавну пројекцију у неку идеализовану представу његових младеначких париских дана којих се он у свом шидском усамљеништву сада сећа тако што их подиже у атмосферу савршено благе природе  неке измишљене рајске долине у којој су једини становници (наравно по његовом укусу) прелепе и еротски привлачне младе девојке које се диче својим нагим телима (иако на њима стидљиво заклањају поједина интимна места). Протић је с правом, поводом Шумановићевог шидског периода писао као о уметниковом « враћању изгубљеном рају «, а управо ови призори Купачица јесу, пре и више од тематике предела, слике уметникових чежњи за тим њему тада недоступним, у реалности непостојећим, но једино у сликарству могућим, само у сликарству оствареним и за самог сликара спасоносним светом уметничке фикције.

..Овај вероватно најобразованији  и теоријски најпоткованији уметник српског и југословенског међународног модернизма био је у потпуности свестан пластичних и ликовних, али такође и дубоко егзистенцијалних својстава сликарства, ту свест је у својој пракси интензивно спроводио у дело, примери те свести и те праксе јесу између осталих и Шидске купачице - Шидијанке у којима је после дугих тражења и с огромним  сликарским искуством био најзад остварен његов непрекидни циљ што га је сам назвао «јединством стила».

Пошто га је освојио беспоштедним напорима уз цену у коју је било унето уметниково физичко и психичко здравље, сматрајући га љубоморно искључиво својим, Шумановић ће га назвати «стилом како знам и умем», а очито је данас да га је «знао и умео» провести у дело начином великог уметника. Али није тематско јединство једино то што одликује ово Шумановићево позно достигнуће, то је уједно врло еманциповани и високо квалитетни сликарски језик којим је тај стил исказан у свакој конкретној слици, но изнад свега то је страст  која је унета у остварење тог достигнућа, до данас неугасли жар којим то његово достигнуће још увек зрачи. И управо у том јединству, јединству језика, страсти и жара састоји се јединство стила као оног крајњег врхунца којему је Шумановић у целом свом опусу тежио, којега је у свом позном и предсмртном стадијуму напокон и дефинитивно постигао.


Јерко Денегри,
Шидијанке,
Народни музеј Београд 1998.
 

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал