Шидски период

По доласку из Француске, Шумановић се кратко време лечио у Београду. Лекари у болници дозволили су му да се слободно креће и слика. Тако је ту, на Вождовцу, пошто се мало опоравио, направио неколико скица и цртежа са вождовачким јутарњим и вечерњим илуминацијама. Затим је од 1930. до 1934. године направио по тим скицама, један број акварела који су се разликовали од ранијих реалистичких акварела и слика по мотивима и по начину сликања. Четири године касније, 1938. године, Шумановић је према тим истим мотивима, односно према тим акварелима, насликао циклус уљаних слика које су биле већих димензија.

Та платна и ти акварели Саве Шумановића, као и друге слике које садрже сличне ликовне преокупације, повод су да се осврнемо на неке идеје које је уметник покушао да разради у њима, а на које се до сада није  указивало у проучавању његовог дела. Још у својој кубистичкој фази у Паризу, Шумановић је показао склоност за компоновање површинама. Његове тадашње слике су се вишеструко преламале у тоновима, најчешће мрким и сивим. Међутим, касније, у потрази за својим «правим» стилом који одговара његовој чулној природи, он сасвим напушта такво ритмично тоновање које је подсећало на Лота, Пикаса и друге кубисте. Ти формални елементи из периода његове математске синтезе, јавили су се Шумановићу у Шиду и када је сликао на начин «оно што види тако како свако види «.


Међутим, тренуци вождовачких сликарских инспирација представљају истоврамено и сликарску пенетрацију његовог духа и покушај негације свега што је било Са Вождовца 1, Са Вождовца 2, Са Вождовца 3, Вече, композицијама, насликане су у време када Шумановић још није почео тако страсно и симултано да слика реалистичке пејзаже, чије мотиве је заволео и сувише поштовао на слици. Та остварења настала су из његових интерних, сликарских и естетских разлога. Ту групу акварела сачињавају композиције: Са Вождовца 1, Са Вождовца 2, Са Вождовца 3, Вече на Вождовцу. Акварели су приближно истог формата, 480x690 мм. Сви акварели су слично компоновани и дефинисани. У њиховом геометризираном, организованом односу, оживела је извесна рационалност разграђених кубистичких форми.

 Акварелни листови су најчешће рађени у две боје: тамно-зеленкасти планови смењују се инвентивним сегментима који су натопљени разређеним мрким окером. Површине су остале необрађене и немају никакве везе са пластичним третманом и његовом колористичком палетом из париског, као ни из шидског периода. На обрисима изломљених површина и правоугаоних сегмената, задржао се још понеки детаљ као једини матерјални остатак пређашње, реалистичке формације. Ти облици, некад само мрље, подсећају на предео који је нестао. То су некад затворене форме, које имају и неке стилизоване, благе волуминозности (дрво или неки други предмет), указујући тиме на неке кубистичке слике као што је Античка варијација.

Али и детаљи који су се ту « задесили « само уравнотежују лирско-геометријске односе слике. Негде се чисти, структурални ликовни односи формулишу, безмало у права апстрактна гибања. И небо као позадина слике, које је на његовим «класичним» пејзажима само некада и делимично обрађивано, овде на овим акварелима, је само један план, хомогене структуре. Лаки и једноставни, ови планови одишу прозирном, сунђерастом фактуром. Подлога дебелог и меког картона примила је акварел-боју као упијач, а уколико је није сасвим упила, сликар је сам прао површину влажним сунђером.

Тако испрана боја,оставила је за собом растреситу фактуру и тиме омогућила веће јединство и повезаност свих партија у заједничку морфолошку целину. Бојене разлике овде су скоро незнатне, а вредновани су густи, флуидни прелази површина. Композиције су беспрекорно изведене, одишу мирним, меким односима, оскудних употребљених средстава и изведених облика. Касније, Шумановић је према овим акварелима насликао и циклус уљаних слика. Ова платна су већих димензија (већином од 900 x 1300 мм) и носе сличне називе: Жетва на Вождовцу, Јутро на Вождовцу, Вождовац, Вече на Вождовцу, Јутро на Вождовцу 2. Све су слике настале исте године, 1938. Компоноване су као акварели, по мери истог уметничког става, уметникове концепције; слика је окренута себи и својој структури.

Слика све више постаје себи инспирација са наглашеним ликовним односима из чије хијерархије је изостављена физичка тежина, редукцијом конкретног света и предмета. Кад је и присутан предео нема своје раније значење. Ипак, и овде, као и на акварелима, релевантност предмета, којег некад означава само контура неког дрвета или плоха куће, довољна је да се стекне илузија предела и онемогући сасвим самосталност сликарске целине у засебан организам, у беспредметну композицију. И на платнима линија има скромну улогу, док је боја нешто више наглашена него код акварела. Она остаје на површини, танка и емајлно сјајна, интензивно зелена и окерно жута.

  Овакав индивидуални заокрет уметника у нова тражења доследније је спроведен на акварелима него на уљима. Платна великих димензија делују помало празно, инкохерентно, док је сликарски однос на акварелима са пригушеном и мрком гамом уметнички убедљивији, ликовно сугестивнији. Овај поступак и технолошки више одговара акварелима. Па, ипак, оркестрација планова, жутих и зелених, такође лако насликаних, покреће и на платнима један нови свет, суптилнији у свом третману и аутентичнији у свом организму.

У спровођењу свог естетског става на акварелима и уљаним сликама, Шумановићева тематика обогаћена је у овом надахнућу уметничком маштом, свежијим духом. Јер, касније, у сликању омиљених предела он их је искрено заволео, тако да је реални, лирски акценат на пејзажима био увек превасходан. Али и тада, он је у сремским пољима која су издељена на површине, асоцирао елементе који су се, иако кориговани, настављали и препознавали на многим његовим сликама.

 

У пределима и баштама он је и даље налазио облике квадрата, «тепихе», који су се простирали често као основни план слике. На таквим пределима, најзад, он је постизао изванредне ефекте, помирењем двају различитих сликарских феномена: рационалност геометризираног компоновања и бујност насталих емоција. Њиховим естетским интегрирањем он је често и неочекивано добијао такав ликовни језик у коме су подједнако снажно стајала оба ова елемента. У таквој зналачкој транспозицији настали су многи његови пејзажи као значајна дела шидског периода.

Циклус акварела и уљаних слика, о којима је било речи, представљају засебну целину у Шумановићевом широком сликарском опусу. Ове  вождовачке варијације остају као његов кратак, необичан «екскурз», када се и његов дух највише осмелио, да редукцијом предмета и природе, свесно тежи ослобођењу елемената који се своде на чисто визуелне ефекте. У његовој уметности, преко ових дела, афирмисани су наши нови сликарски сензибилитети. Налазећи да је овакав његов израз хотимично еманиран на више слика, на циклусима, можемо рећи да је овакво тражење Шумановића, обогатило његово стваралаштво једном новом компонентом. Такође његова комплетност не би била потпуна без приказа ових његових остварења. Тиме је и наша тадашња уметност обогаћена једном значајном тенденцијом.

Живко Брковић,
Уметност,
часопис за ликовне уметности и критику 7,
Бг.1966.
 

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал