ПИТАЛИ СМО У ЈАМЕНИ: КАКАВ ЈЕ ОВДЕ ЖИВОТ?

О томе какав је живот у Јамени мишљења се разликују. Док старији виде напредак последњих година, млади желе нешто више, па би и отишли негде, али до посла је тешко доћи. Ипак, сви одобравају активности  које воде бољим условима становања.

Васа Деспотовић (78 година), пензионер, учесник ИИ светског рата:
- Ово село, које је дало 286 жртава у Другом светском рату заслужило је дужно поштовање. Зато сам срећан кад видим да се нешто ради, а наша Месна управа добро ради. Због тога сам захвалан свима, а посебно председнику Општине Мити Аврамову, који се ангажовао да нам се побољшају услови за живот.

Поред асфалтирања путева, било би добро да нам се уради и улична расвета.
Слађана Зарић (32 године), трговац:
- Свашта нам недостаје, пре свега за децу. Иако их нема пуно било би добро да им се реновира школа и направи неки паркић за игру као у другим местима.

Јелена Буковичанин (24 године), техничар:
- Да могу отићи, отишла бих тамо где је боље. Али, нигде није лако наћи посао, а то је највећи проблем. Немамо баш пуно могућности за забаву. Када се асфалтира  пут до Саве, према Републици Српској можда буде боља комуникација, можда се тада нешто промени.

Божа Симић (53 године), електричар:


Као прво да кажем, нисам страначки опредељен, али, без претеривања могу рећи да је село последњих година живнуло. С обзиром на могућности доста је урађено, па нека се тако и настави, осетиће се напредак.

Тешко је омладини, пре свега, без посла. Ето, мој син, металостругар, обавља припреме за одлазак на рад у Словенију. Преко Ловачког друштва спријатељио се с једним младићем који му тамо тражи посао. Већ су све припреме скоро готове. Тешко се мирим с чињеницом да у нашој држави нема посла за нашу децу.