Ши­ђа­ни с ду­жним по­што­ва­њем не­гу­ју се­ћа­ње на свог нај­по­зна­ти­јег су­гра­ђа­ни­на - сли­ка­ра Са­ву Шу­ма­но­ви­ћа. У га­ле­ри­ји ко­ја но­си ње­го­во име обе­ле­же­но је 22. ја­ну­а­ра 111 го­ди­на од ње­го­вог ро­ђе­ња

Уво­де­ћи нас у са­др­жај про­гра­ма ди­рек­тор га­ле­ри­је Ве­сна Бу­ро­је­вић је на­ја­ви­ла ве­че ис­пре­пле­та­но све­тли­ма Сре­ма и све­тли­ма Па­ри­за, до­пу­ње­но зву­ци­ма Сре­ма и зву­ци­ма Па­ри­за. За му­зич­ки део би­ли су за­ду­же­ни чла­но­ви Деч­јег там­бу­ра­шког ор­ке­стра Кул­тур­но-обра­зов­ног цен­тра, кан­та­у­тор Дра­ган Ма­ки­вић и про­фе­сор хар­мо­ни­ке Бра­ни­мир Ђо­кић.

По­се­ти­о­ци­ма је по­де­љен ре­принт ка­та­ло­га Са­ви­не из­ло­жбе, одр­жа­не сеп­тем­бра 1939. у Бе­о­гра­ду, ко­ји је на­стао из пе­ра са­мог сли­ка­ра, што је по­твр­да да је сем сли­кар­ског уме­ћа био ви­чан и пи­са­ној ре­чи. А у ње­му су опи­са­ни да­ни умет­ни­ко­вих ду­шев­них не­ми­ра и ло­мо­ва.

О жи­во­ту сли­ка­ра го­во­ри­ла је Qу­би­ца Миљ­ко­вић, ви­ши ку­стос На­род­ног му­зе­ја у Бе­о­гра­ду, ко­ја је спрет­но ба­ра­та­ју­ћи по­да­ци­ма из ње­го­ве би­о­гра­фи­је, би­ра­ним ре­чи­ма по­што­ва­о­ца и за­љу­бље­ни­ка Са­ви­не умет­но­сти за­пле­ни­ла па­жњу при­сут­них. А на пи­та­ње да ли је од­у­зе­ла пре­ви­ше вре­ме­на, од­го­вор је - не, ни­ка­ко.

О сли­ка­ру све­тло­сти, ње­го­ве вла­сти­те све­тло­сти мо­гло би се го­во­ри­ти мно­го. На на­ма је да ту све­тлост са­чу­ва­мо. Ова­кве ма­ни­фе­ста­ци­је су је­дан од на­чи­на да у то­ме успе­мо. Или, мо­но­гра­фи­ја ко­ја је у за­вр­шној фа­зи при­пре­ма пред штам­па­ње.