Ликовна уметност

НАЗИВ: Сава Шумановић - Дечији ликови 1939. год. (аутор изложбе Весна Буројевић)
МЕСТО: Галерија Сава Шумановић у Шиду

Елемент у коме је најјаче изражена разлика између уметниког дела и продукта метауметничког активизма није простор, ни форма, ни материја, већ време. Као врлина савремене умтности истиче се њено одрицање "од утопијске претензије према вечности" и улажење у мандат "сингуларне перформативности", подударања са актуелношћу догађања у "садашњем тренутку".

То што се значај таквих творевина подређује кратковечности пролазног збивања "сада и овде" пренебрегава се као нешто другоразредно. Да ли зато, данас се може јасно осетити поменута разлика: истинско дело уметности препознаје се по томе што је увек у "своме времену", увек у стању "сингуларне перформативности".

Оно вазда битише у "актуелном тренутку". Уместо сада и овде, оно је увек и свуда

У прилог томе иде приређена у Шиду, на крају године, изложба Саве Шумановића са необичним називом: "Дечји ликови". То је догађај под чијим утиском се губи воља за теорију. Сингуларитет и перформативност су последње речи које посетиоцу шидске изложбе могу пасти на памет. Аутор изложбе Весна Буројевић, посведочила је речито да се рецепција дела великих стваралаца никад не може сматрати довршеном. Иако нас непуних седам деценија дели од краја Шумановићевог живота, готово да нико од стручњака за нашу савремену уметност није знао да у делу великана из Шида постоји овако необичан, оригиналан и целовит тематски сегмент. Реч је о збирци од педесетак дечјих портрета, рађених позних тридесетих година прошлог века.

Понеки од тих портрета - до данас их је сачувано мање од тридесет - могао се видети у некој приватној збирци, па и на тезгама нашег црног тржишта. Та платна малог формата и привидно једнолика, била су у сенци Шумановићевих пејзажа и фигуралних композиција. Сматрана су за "робу" другоразредне вредности. Тек када су на овој изложби сакупљена на једном месту, показало се да она чине јединствену тематску целину, повезану промишљеним стваралачким хтењем. Захваљујући труду Буројевићеве, изложба је обогаћена драгоценом документацијом, ђачким фотографијама девојчица и дечака које је Шумановић портретисао. Ту су и њихова публикована сећања на тај давни догађај. Надградњу програма отварања изложбе представљао је и "перформанс" чији протагонисти су били неки од данас још живих Шумановићевих модела...

Иако мали по формату и наизглед рађени на брзину, Шумановићеви дечји портрети имају све најбоље особине његовог стила: јако хроматско и гестичко зрачење интерног енергетског потенцијала коме нема равног у нашем сликарству, ублажено топлом, готово разнеженом емотивношћу каква приличи теми дечјих ликова. Настали непосредно након монументалних композиција "Шиђанке", ови портрети својом чедном љупкошћу говоре једнако о Шумановићу као уметнику и човеку.

У овом осврту на шидску изложбу тешко се отети помену нелагодног утиска због изостанка очекиваних гостију из Београда на свечаности отварања. Изгледало је заиста да се у нашој престоници више води рачуна о ценама које постижу Шумановићеве слике него о немерљивој уметничкој вредности његовог дела. Није ли и то својеврстан ефекат "времена сингуларитета" и "перформативости" у које смо зашли, ношени таласима транзиције?