Уз Дан просветних радника

Говорити о великанима није лако, а Вук Караџић је један од великана. Самоук, а соломонске мудрости, учинио је за нашу културну историју више него читава једна научна академија. Од њега је требало да научимо шта значи несебичан рад, упорност и енергија, како прећи трновити пут и стићи до звезда, корак по корак, не корацима јер га је болест у томе спречила.

Тршић је његово родно место и њега је, као знамење на грудима, понео у свет. Из устаничке Србије, у којој је народна песма бодрила дух наших људи, блажила мукотрпуну свакодневицу, будила наду у бољу будућност, одлази у учену Европу да покаже како његов народ пева о својој прошлости: Бановић Страхињи, Диоби Јакшића, Кнежевој вечери... Стао је пред великог Гетеа и Јакова Грима и задивио их стваралаштвом свога народа и снагом свога духа.

"Хасанагиница" и "Зидање Скадра" - прави драгуљи наше епске поезије, засијаће пуним сјајем пред великим немачким песницима. За њих ће те теме, како је рекао Јаков Грим, бити као Соломонова "Песма над песмама". И заиста, има ли лепших стихова од оних из песме "Зидање Скадра" које изговара млади Гојко када је схватио да је изгубио своју љубу:

"Имао сам од злата јабуку
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прежалит не могу."

Лирске песме певају о лепоти девојачкој, надметању овчара и хитропреље, драгом и недрагом је јасан и бистар као изворска вода планинска, можда баш она вода коју је Вук пожелео, када је био болестан, да му донесе његова љубимица кћерка Мина, верујући да ће од те воде оздравити.

У лирске песме уткана је вечност зато оне сијају и после толико векова својом чудесном лепотом.

Говор тих песама има такву моћ да им нико не може одолети. То благо, које је Вук сачувао, непроцењиве је вредности. Нису само велики песници певали о љубави.

Народна песма пева топло и искрено о овом најснажнијем човековом осећању:

"Волим с драгим по гори одити,
Глог зобити, с листа воду пити,
Студен камен под главу метати,
Нег' с недрагим по двору шетати."

Све што је Вук чинио за нашу културну историју знао је да је то најбоље за његов народ. Наша азбука једноставна је до савршенства. њену једноставност знамо, а савршенство више помињу други народи упоређујући се са својом азбуком. Вука су због такве азбуке оптуживали његови савременици да је издао цркву и православље. Вук у једном писму каже: "Моја ортографија правилнија је и паметнија од ортографија свију народа и језика европејских". И био је у праву.

Као писац, Вук је увек остао привржен истини: "Закон сам себи поставио", истакао је у једном писму, "да нити хвалим нити кудим, нити да се чему подсмијевам ни чудим, него само да кажем како је било...". Тако је писао Вук о обичајима народа српског, о српским устанцима, о хајдук Вељку: "Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло тамнијех бркова, дугуљастих сувијех образа, широкијех уста, мало покучаста носа; и није му много више било од тридесет година када је погинуо. По срцу и по тјелесном јунаштву био је први, и не само у Србији него се може слободно рећи и цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме богзна би се они могли с њим испоредити".

О Вуку као писцу Меша Селимовић је рекао: "Вуков језик, језик сељака и овчара, жив и свеж, мирише на њиву, на планински ветар, на крв, зној, пркос, широке просторе живота са свим што је у њему добро и зло, лепо и ружно".

У Вуковом речнику нису дата само објашњења за поједине речи; то су приче о обичајима, славама, празновању... Тако искрсне пред нашим очима Бадње вече и огреје нас ватром Бадњака, Ускрс, Ђурђевдан и Митровдан... Све је у неком свечаном сјају и кад је реч о нечем значајном и узвишеном, или обичном и свакодневном. Све постаје бескрајна прича коју увек радо слушамо. Неке смо већ чули толико пута, а опет нам је драг тај глас прошлих времена. У "Српском ријечнику" Вук је о моби забележио:

"На мобу највише иду млади момци, девојке и младе, и свако се обуче и накити, као на васкрсније, или на Цвијети, кад иде у цркву или намастиру, па цијели дан жањући пјевају, шале се и веселе, а после вечере играју и пјевају до неко доба ноћи. На некијем мјестима (као и Сријему) кад дожању њиву па пођу кући на вечеру, онда дјевојке начине од марама барјаке, па онако с барјацима иду пјевајући као какви сватови..."

Вук је био заљубљеник у речи народног језика. Оне су га лечиле и давале снагу у тешким тренуцима кад му животна срећа није била наклоњена. У Бечу је тешко живео, али је опростио српском роду верујући да ће српски народ схватити величину његовог дела.

Нека Вук буде спокојан. Српски народ га није заборавио