СЕЋАЊА НА ПОЧЕТКЕ МАЛЕ ПРИВРЕДЕ

Већ 23 године кафић "Галија" у Ердевику главно је место окупљања у селу. Истовремено то је и једини приватни кафић који траје 23 године на истом месту, са истом наменом. Власништво је Душана Ритана

У време када је Душан Ритан из Ердевика започео рад као угоститељ били су то почеци такозване мале привреде. Истина, отварање кафића у то време није било баш добродошло, али како било да било, Ритам је отворио "Галију" која, ево, већ 23 године на истом месту и са истом наменом опстаје - то је још увек главно место окупљања у селу. И то за све генерације, само у различито време. Дан је резервисан за старије а, зна се, ноћ је за младе. Дешава се да деца "терају" тату.

Мада звучи чудно, до радне снаге је тешко доћи па Душан и супруга Драгана припашу кецељу, узму тацну и лате се посла.

- Уз много труда и одрицања може да се живи од овог посла. Али, када одлучите да се бавите угоститељством морате бити спремни на мобилност и 24 часа. Онда заборавите на недеље, празнике, годишњи одмор. Ипак, овај посао има и своје предности. Стално сте у контакту с људима, дешавају се многе занимљиве и лепе ситуације, а и сами планирате обавезе - прича Ритан.

- Било је периода када се овај посао баш исплатио, када смо могли (финансијски) да угостимо познате музичке групе. На пример, овде су гостовале "Неверне бебе". Сада већ за то не би било покрића. Али, још увек можемо да угостимо неку локалну групу - објашњава један од првих приватних угоститеља у шидској општини.

"Галија" је себи "одгојила" део радне снаге, каже Ритан. Како? Па, први конобар у овом кафићу био је Жељко Добрић. Његова кћерка Тијана већ трећу годину ради тај посао. Простор "Галије" од њених првих дана нешто је проширен и реновиран. Билијар са којим су почели рад ипак је "одрадио" своје и тренутно је у башти, док не нађе новог власника. Објекат у ком је "Галија" у друштвеном је власништву и Ритан би га откупио. Али, чека закон о денационализацији како би то реализовао. Прича о настанку ове зграде занимљива је.

По речима сад већ покојног деда Јове Миловановића двадесетих година прошлог века једна девојка (пола јеврејка пола словакиња) добила је згодитак на краљевској лутрији. Није била удата и од тог новца Ердевику је поклонила Градску кућу у коју је смештена жандармерија, биоскопска сала и стан за домара. А у подруму је био затвор, апсана. После рата зграда је национализована. Шта ће од те зграде на крају тешко је предвидети. Али како то већ код нас бива биће дуг можда предуг пут до остварења Ританове жеље да кафић уствари објекат у ком се он налази и купи.