НАЦИФАШИЗАМ ПОДРАЗУМЕВА РЕВИЗИЈУ ИСТОРИЈЕ И РЕЛАТИВИЗАЦИЈУ ЗЛОЧИНА

Забране нацифашистичких организација нису удари на демократију, већ нужна мера за њену одбрану и даље учвршћење

Често се среће контроверзно питање: могу ли Срби уопште да буду нацисти? Може ли српско друштво да буде инфицирано нацизмом? Кроз шта су све прошли, Срби су, наводно, имуни од нацистичке идеологије и праксе. Србин је по својој бити антинацист. Овакво гледање рефлекс је старе тезе о Србима као "небеском народу" за који се не лепе лоше ствари.

Сваки народи и свако друштво, па и српско, подложно је нацистичким утицајима, не по духовним предиспозицијама, већ у зависности од друштвених околности, традиција, криза и сл. Духовна претпоставка нацифашизма је национализам. У Србији потиснути национални етос претварао се у екстремни национализам, који је рађао јача или слабија својства нацифашизма.

Његов најдубљи продор у српско ткиво и друштвено понашање остварен је приликом распада социјалистичке Југославије, у етничким ратовима крајем прошлог века. Власт и званична историографија још увек говоре о грађанском рату, неки о ослободилачким ратовима српског народа, чиме се прикрива њихова националистичка, освајачка природа с карактеристикама етничких чишћења и геноцида.

Пад Милошевића није довео до пада нацифашизма. Тај бацил није уништен променом власти, већ показује знаке регенерације и делује као значајан фактор ометања демократске трансформације српског друштва. То се чини у различитим облицима: релативизују се злочини (Сребреницам, на пример), оптужени за ратне злочине третирају се као хероји, рехабилитују се Недић и Љотић, владика Николај проглашава се за свеца, изједначавају се четници и партизани, школски уџбеници врве од фалсификата историје, бришу се називи улица и институција везани за антифашистички период историје, формирају се "Национални строј", "Образ" и сличне организације.

Драстичан израз тог нацифашистичког обољења свакако су и вишенедељни протести поводом хапшења Радована Караџића. Општа одлика нацифашизма је поглед у прошлост, не у будућност. Његова идејна оријентација су антизападњаштво и анимозитет према либералним вредностима и демократском левичарству.

Шта привлачи младе људе тој идеологији? Нацизам скрива злочиначку прошлост и идеологију, представљајући се борцем за одбрану идентитета властите нације. Том одбраном обично завађа своју нацију са другима, шири немире између народа и политичке неједнакости између грађана. Спољни израз тога је стављање кукастог крста на српску тробојку ("политички радикализам у служби отаџбине").

Нацифашизам подразумева ревизију историје, поготово "прескакање" НОБ и периода друге Југославије. Кад говоре о славним страницама српске историје и демократски политичари подсећају на времена борбе против Турске и Аустроугарске империје, али прескачу славне странице антифашистичке борбе у току Другог светског рата. Као да желе да прикрију неславне странице четничког служења окупаторима. Ма шта они који величају четнички покрет мислили о себи, не могу оспорити директну идејну повезаност између великосрпских националистичких идеја из ратова током прошлог века и актуелних неонацистичких организација. На сајту организације "Крв и част Србије" пише: "Многи наши другови били су на ратишту: Косово, Босна и Крајина и многи српски хероји дали су животе за нашу земљу. Дугујемо им да наставимо борбу тамо где су они стали".

Нацифашизам се јавља у низу европских демократских земаља. Према неким проценама, број ултрадесничара, идеолошки блиских нацистима и неонацистима, само у Немачкој износи више од пола милиона, уз претпоставку да би заједно са "пасивним" притисцима могао да буде и четвороструко већи. Неодвојивост национализма и неофашизма упућује на потребу да се демаскира мит о нацији. Често се заборавља да постоји разлика између нације, националног и национализма. Због тога долази или до сакрализације нације или до њене негације. Нација у демократији је космополитски феномен, не једна против друге, него једна за другу (Гиденс). Будући да је у основи демократије уткана брига о "другом", то онемогућава постојање тоталитарних идеологија, као што је нацифашизам.

Власт у Србији која је требало да спроводи демократске реформе ушла је у тај посао и сама оптерећена национализмом. Све донедавно она се толерантно односила према неофашистичким изгредима. Колико је Србија удаљена од антифашизма показало је њено одсуство са прославе 60-годишњице победе над фашизмом у Москви. Код нас се догађају рехабилитације фашиста и проглашавају за патриоте и жртве комунистичког терора. У Европи, насупрот нама, установљују се антифашистички празници, јер је антифашизам у самим темељима Европске уније.

Морали бисмо дати јасан одговор на питање да ли су у Србији расизам и неонацизам у експанзији или су у питању ексцеси појединаца и изолованих група хулигана. И које идеје и зашто привлаче младе људе тој идеологији. Јер, наш пут у ЕУ није могућ уз пораст неофашизма. Од друштва зависи да ли ће нацифашизам остајати маргиналан или ће израсти у државну идеологију и политику. Друштво се може борити демократским реформама, промоцијом равноправности и социјалне правде, али у исто време и забранама јавног деловања нацифашистичких организација. Забране нису никакви удари на демократију, већ нужна мера за њену одбрану и даље учвршћење. Таквих забрана не устручавају се ни земље развијених демократија (Немачка, Аустрија, Швајцарска), јер је у свест европских грађана широко продрло сазнање какво је зло нацизам за човечанство.

Антифашизам се не везује ни за једну идеологију или политичку партију или државу. Он мора бити политички став и побуна грађана различитих политичких опредељења, једна врста надидеологијског становишта. Кад и ако постаје владајућа свест у земљи, антифашизам је снажна брана тоталитарним идеологијама.