Исповестратног ветерана из села Љуба можда најбоље говори како рат зна да често  донесе готово невероватне приче

Крај Другог светског рата Бошко Гагић из Љуба дочекао у Италији, док су његово место заједно са борцима НОР и Црвене армије ослобађали италијански партизани

Иако у годинама које су за поштовање Бошко Гагић (86) из села Љуба дошао је на недавно обележавање 64. годишњице ослобођења свог места да заједно са другим учесницима прославе ода пошту својим палим друговима, али и италијанским партизанима чији споменик се налази у центру овог фрушкогодског места. Његова ратна прича, коју је том приликом изрекао, можда више од било чега говори о бесмислу рата и о томе како ратни вихор може често да изнедри догађаје које би могли сврстати у готово невероватне.

Други светски рат довео је Бошка у фабрику авионских мотора у Аустрији где ће остати све до 1943. године, кад се приликом једног одсуства и ретких посета свом родном месту прикључио НОП-у и сврстао у редове Друге војвођанске НОУ бригаде и то на легендарним Рохаљ базама. Уследиће потом ратни поход са бригадом састављеном углавном од Сремаца која ће се у једном моменту наћи далеко од своје Фрушке горе и сремске равнице и где ће Бошко Гагић бити тешко рањен у борбама на путу Фоча - Калиновник. Након тога следи трновит пут преко импровизованог аеродрома у месту Брезани код Никшића у Италији где су савезничке армије већ формирале болнице за рањенике који су учествовали у завршним операцијама ка коначном слому фашистичке армаде. Наћи ће се тако Бошко у месту Барлета у Италији где ће провести шест месеци да би након тога био пребачен у Дубровник где је био командир обезбеђења англоамеричких снага за гориво. Затим ће Бошко преко Албаније стићи у Београд где ће се наћи у команди града у којој га је затекао крај Другог светског рата.

Готово у исто време када се Бошко тешко рањен налазио у Италији, припадници италијанске бригаде Гарибалди у његовој родној Љуби заједно са снагама Југословенске армије, Црвене  армије и других савезничких снага водили су тешке и крваве борбе за ослобођење овог и суседних места у оквиру ратне операције Сремски фронт. Нажалост њих преко 40 оставили су своје кости на  фрушкогорским падинама, а народ овог краја као и СУБНОР општине Шид су им у знак захвалности подигли 1979. године споменик који се и сад налази у центру Љубе.

Тешко је и поверовати да су Бошко, Фернандо, Виторио, Гарсиа и други партизански борци Југославије и Италије могли и да сањају да ће се у вихору Другог светског рата наћи у државама и местима за која до тада нису ни чули и то да ће се Бошко Гагић партизан из Љубе наћи у савезничким снагама на Апенинском полуострву, а италијански антифашисти да ће заједно са Југословенском и Црвеном армијом и другим савезничким снагама ослободити Љубу. Али рат доноси често и овакве приче које ето угледају светло дана и након више од шест деценија. Можда ће зато бити за крај најбоље са издвојимо један стих из песме познатог шидског песника Светислава Ненадовића "Не дирајте у ратнике" верујући да ће управо оне на најбољи начин одсликати сав бесмисао рата, али истовремено и највећу жртву коју су дали антифашистички борци:

... Фернандо Бакорини, Виторио Лоренци,
Гарсио Амариа
Што дођоше са бригадом Италија
Над стрме сремске ровове
И само у мрклом трену Ловаса
Сотина и Берка
Неста мелодија Вердија
Бокача, гондола и Ђенове...

П. Вејновић

Велика трагедија задесила је Бошка Гагића у тренутку када се заједно са својом бригадом налазио далеко од свог родног места. Усташе су 15. фебруара 1944. године запалиле његову кућу у којој су изгорели у најгорим мукама његов отац Јован и мајка Ката.

Унук

Иако дубоко у деветој деценије Бошко Гагић се још увек сећа готово свих детаља који су обележили његов живот у времену када је са непуних двадесет година осетио све страхоте рата. Ипак у разговору са њим често је знао да спомене свог унука др Синишу Јешића доцента на Електротехничком факултету у Београду и помоћника министра за просвету који је одрастао код њега и на кога је деда Бошко изузетно поносан.