ЧАПАЈЕВ СА ЛИСНИКА

СЕЋАЊЕ НА СЛАВКА СТАНКОВИЋА - ЛИПИЋА, ЛЕГЕНДАРНОГ КОМАНДАНТА ИЗ БОСУТСКИХ ШУМА

МИНУЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ НАЈВЕЋЕГ ПАРТИЗАНСКОГ ВОЈСКОВОЂЕ У СРЕМУ

У доба свакодневних превирања како на животној тако и на политичкој сцени и у времену када се стварају неке нове вредности или би бар тако требало да буде, полако  али зато неизоставно бледе сећања на људе који су не тако давно обележили једно време.

Да нема нас хроничара овог поднебља и понеке прославе чланова борачке организације готово да се не би ни знало да је на овим просторима у много чему писан део новије историје овог народа и ове земље. Заборав, тај окрутни пратилац свакодневице у којој је постало најважније како се изборити са тешкоћама које живот доноси, учинио је своје.

Пролазе необележени и незапажени значајни датуми и јубилеји ту поред нас, пролазе годишњице, пролазе људи... а ми остајемо неми и окренути ономе од "чега живимо". А збиља није потребно много да би се на достојан начин одужили онима који су то итекако заслужили.

Један од најбољих примера за то је Славко Станковић-Липић, легендарни партизански командант из Јамене од чије смрти је прошло више од две деценије. Утихнуле су у међувремену гламурозне прославе из времена једнопартијског живота и глорификовање улоге и значаја партије и бившег система, и не треба жалити због тога, али то није разлог да се понекад не сетимо људи овог поднебља и то на један скроман и достојанствен начин.

Овај текст је управо писан у тој намери. Жеља ми је да се још једном макар и у неколико редака присетимо човека који је током Другог светског рата представљао симбол антифашистичке борбе на овим просторима.

Млад и "пуст" како је често умео за себе да каже, Липић је на самом почетку рата надахнут идејама велике Октобарске револуције кренуо у битку из које ће изаћи као један од најбриљантнијих партизанских команданата у току НОБ    -а. Његова Јамена уосталом као и већина места у Срему доживеће током рата страховита разарања и трагедију али он неће посустајати, напротив, са још већим жаром и храброшћу хватаће се укоштац са злом које је захватило целу планету. Захваљујући њему и његовим саборцима Босутске шуме остаће неосвојива тврђава за све војске које су пролазиле њима.

Знао је и умео Липић, да са својом Босутском четом ојачаном деловима фрушкогорског партизанског одреда и Шесте источно-босанске бригаде заустави комплетан немачки батаљон и да га на легендарној Дебрњи потуче до ногу. То је могао само човек и војсковођа који је познавао душу овог народа и његових бораца за слободу. И зато је и у временима када је био кажњен и одбачен од тадашње власти уживао огроман ауторитет и поштовање у народу овог краја али и шире.

Уместо да на крају рата буде у првом реду ослободилаца и да прими заслужена признања и захвалност, Липић ће завршити на Голом отоку. Велика љубав према Русији, несналажење у мутним послератним временима и  плаховита нарав или нешто друго, одвешће овог надасве храброг Сремца на голооточко мраморје. Уместо да му на грудима блиста орден народног хероја који је заслужио више од свих, у њима ће све до његове смрти становати неизмерна туга и разочарење. Неколико деценија касније уследиће нека врста тихе рехабилитације Славка Станковића-Липића али то за њега није више значило ништа. Тек ће се на његовом последњем испраћају видети колико је овај ратник са Мајевице, Дебрње. Лисника и Дому-скеле уживао поштовање и углед код свог народа.

Уз највише државне и војне почасти и уз присуство великог броја својих сабораца и народа овог краја испраћен је на вечни починак. Од тада па до данас ретке ће бити прилике да се каже бар по која реч о човеку и ратнику који је обележио једно време. Нека овај чланак и сећање на њега буде мој мали прилог и покушај да се од заборава отргну оне вредности које по свим параметрима живљења остају непролазне.

Колико је Липић често знао да са својим борцима изведе бриљантне и непредвидиве акције и да изненади непријатеља али и да истовремено одступи од свих правила ратовања говори и пример када је освајан мост на реци Босут у Моровићу. Јака усташко-домобранска утврђења у околини моста нису дозвољавала фронтални напад. Липић је био свестан тога јер би у тој акцији било великих губитака. Зато се одлучио на један непопуларан али у том тренутку једини могући потез. Ставио је испред себе и својих партизана фамилије домобранских и усташких бојовника и кренуо ка освајању ове изузетно стратешки значајне тачке.

Усташе и домобрани видевши да ће морати да пуцају на своје, напустили су положаје и тако је Липић са својим јединицама успео да готово без испаљеног метка заузме мост на Босуту и да потисне неприајтеља ка резервним положајима. Сећајући се тог детаља из своје богате ратничке биографије говорио је "Наравно да то није било витешки и хумано, али то је био рат и то је био једини начин да спречим велику погибију својих бораца и да испуним ратни задатак, говорио је овај отресити Сремац који  се због начина извођења ове акције умало није нашао пред војним судом.

Голгота Славка Станковића - Липића за време Информ бироа остала је овековечена у романима познатог српског писца и ратног друга Липићевог, Антонија Исаковића. У романима Трен 1 и Трен 2 Липићево страдање као и осталих затвореника у голооточком казамату, послужиће Исаковићу да напише можда најбоље књижевно дело о једном времену и људима који су преживели највеће тортуре и понижења и то управо од својих дојучерашњих ратних другова. Зато ће Липић годинама касније са много гнева и разочарења говорити: "Да сам знао да ће ме после рата сачекати Голи оток и да ћу преживети све те муке и недаће давно бих оставио своје кости на Мајевици или у Босутским шумама где почивају многи моји саборци".

Имао сам прилику да у неколико наврата разговарам са Липићем. Први сусрет са њим ипак ми је остао у најдубљем сећању. Ево и зашто. У моменту када смо ја и тадашњи уредник Радио Шида Светислав Ненадовић хтели да обавимо разговор са њим у летњој башти кафане код Лајбе из које је управо Липић и кренуо у НОБ, он је већ видно оронулог  здравља и нервозан упитао онако како је он само то знао А шта вас двојица хоћете... и наравно иза тога уследила је његова неизоставна али ипак симпатична псовка... И одакле сте Ви... Када смо му рекли да смо из Вишњићева и Илинаца и да смо дошли да направимо интервју са њим за Радио Шид и Радио Нови Сад некако се "откравио" тако да смо и поред силних тешкоћа током разговора успели да направимо један од ретких интервјуа са њим за који ћемо колико ме сећање служи, касније добити награду и похвалу у емисији Радио Београда и Новог Сада "На заједничком таласу" коју су тада емитовале све радио станице у Војводини и Србији.

Колика је била Липићева љубав према Русији и Октобарској револуцији али и његова плаховитост и одважност, најбоље говори његов одлазак у партизане. У тренуцима када је уследила капитулација државе и војске и у време када ће фашистичко-усташка неман почети да влада овим просторима, легендарног партизанског борца ће до обала Саве и источне Босне испратити тамбураши уз звуке песме Волга, Волга руска реко... Још тада је знао да ће се кад тад вратити у своју Јамену и да ће стати на чело ослободилачке војске и да ће успети у великој мери да спасе народ овог краја од још већег погрома и трагедије.