Се­ћа­ња

Рас­пра­ве ко­је се у по­след­ње вре­ме во­де о зло­гла­сном кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ја­се­но­вац у ко­ме је на нај­звер­ски­ји на­чин стра­да­ло не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да Ср­ба, Је­вре­ја, Ро­ма и дру­гих на­ци­о­нал­но­сти, по­но­во су осве­жи­ле јед­ну при­чу о чо­ве­ку ко­ји је че­ти­ри го­ди­не био у по мно­ги­ма нај­зло­гла­сни­јем ло­го­ру на тлу Евро­пе у Дру­гом свет­ском ра­ту.

Пре не­што ви­ше од две и по го­ди­не ти­хо и не­на­ме­тљи­во ка­ко је и жи­вео по­след­њих го­ди­на на веч­ни по­чи­нак оти­шао је Слав­ко Ва­сић Га­не из Ада­ше­ва­ца, је­дан од по­след­њих пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ша зло­гла­сног Ја­се­нов­ца. По­след­ње го­ди­не свог му­ко­трп­ног жи­во­та не­ка­да­шњи кр­знар про­во­дио је у се­лу Ва­ши­ца код Ши­да при­се­ћа­ју­ћи се с вре­ме­на на вре­ме да­на про­ве­де­них у јед­ном од нај­зло­гла­сни­јих кон­цен­тра­ци­о­них ло­го­ра на тлу Евро­пе у Дру­гом свет­ском ра­ту.

Ви­хор ра­та за­хва­тио је та­да де­вет­на­е­сто­го­ди­шњег Ва­си­ћа на за­на­ту у Срем­ској Ми­тро­ви­ци а ухап­шен је у род­ним Ада­шев­ци­ма у по­зна­тој ак­ци­ји уста­шког зли­ков­ца Вик­то­ра То­ми­ћа ко­ји је то­ком 1942. го­ди­не ухап­сио пре­ко 20 хи­ља­да жи­те­ља Сре­ма у ак­ци­ји по­зна­тој као "Срем­ско кр­ва­во ле­то". Због сво­је мла­до­сти ус­пео је да из­бег­не стре­ља­ње на гро­бљу у Срем­ској Ми­тро­ви­ци где је стре­ља­но не­ко­ли­ко хи­ља­да ро­до­љу­ба Сре­ма ме­ђу ко­ји­ма и по­зна­ти сли­кар Са­ва Шу­ма­но­вић из Ши­да. На­кон то­га је де­пор­то­ван са гру­пом Сре­ма­ца у зло­гла­сни Ја­се­но­вац где ће у не­људ­ским усло­ви­ма про­вес­сти го­то­во че­ти­ри го­ди­не.

Да­не, ме­се­це и го­ди­не па­кла про­во­дио је углав­ном у рад­ном де­лу ло­го­ра али је, иако је то че­сто пу­та из­бе­га­вао да при­ча, ви­део нај­стра­шни­је сли­ке у ло­го­ру ко­ји је по­стао си­но­ним фа­ши­стич­ких звер­ста­ва у овом де­лу Евро­пе. По­себ­но је те­шко под­но­сио сли­ке стра­да­ња де­це и же­на и оне су му се че­сто вра­ћа­ле пред очи. "Не­ма тог чо­ве­ка ко­ји мо­же опи­са­ти тај па­као. Пи­тао сам се по хи­ља­ду пу­та ка­ко смо и ми ма­ло­број­ни ко­ји смо оста­ли жи­ви мо­гли да на­ста­ви­мо да жи­ви­мо ко­ли­ко-то­ли­ко нор­мал­ним жи­во­том. Ме­не је одр­жа­ла сна­жна во­ља да по­но­во ви­дим сво­је род­не Ада­шев­це и свој Срем. Одр­жа­ла ме је и мла­дост и из­др­жљи­вост али и низ срећ­них окол­но­сти. Јед­на од њих је и мој за­нат. Нај­ве­ћи део рад­них оба­ве­за про­во­дио сам у ко­жар­ској ра­ди­о­ни­ци где смо пра­ви­ли обу­ћу за за­по­вед­ни­ке ло­го­ра. За­хва­љу­ју­ћи мом за­на­ту ус­пео сам да на­пра­вим ко­жне чи­зме и ци­пе­ле за ко­ман­дан­та ло­го­ра зло­гла­сног Мак­са Лу­бу­ри­ћа, ко­ји је че­сто во­лео да па­ра­ди­ра у уни­фор­ми а по­што је тра­жио спе­ци­јал­не ко­жне чи­зме ја сам мо­рао да их пра­вим у не­ко­ли­ко на­вра­та", го­во­рио је Слав­ко Ва­сић Га­не, ло­го­раш из Ја­се­нов­ца.

За­јед­но са не­ко­ли­ци­ном пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ша ду­го го­ди­на сам са­ра­ђи­вао са на­шим по­зна­тим филм­ским ре­ди­те­љем Лор­да­ном За­фра­но­ви­ћем ко­ји је мо­жда нај­бли­же опи­сао стра­да­ња, пат­ње и смрт не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да за­то­че­ни­ка овог ло­го­ра у фил­му "Крв и пе­пео Ја­се­нов­ца". Спас је до­шао у про­ле­ће 1945. го­ди­не, ка­да су се за­ро­бље­ни­ци Ја­се­нов­ца све­сни ве­ли­ких гу­би­та­ка од­лу­чи­ли за по­бу­ну и бек­ство из ло­го­ра. Ма­ло је њих до­че­ка­ло пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це ко­је су се на­ла­зи­ле у не­по­сред­ној бли­зи­ни. Ва­сић, иако из­ну­рен од че­тво­ро­го­ди­шњег бо­рав­ка у ло­го­ру то­ком ко­јег је пре­по­ло­вио сво­ју те­ле­сну те­жи­ну, при­кљу­чио се је­ди­ни­ца­ма НОВ-а у ко­нач­ним бор­ба­ма за осло­бо­ђе­ње зе­мље. Вра­тио се на­кон за­вр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та у Шид, где је ра­дио свој за­нат за­хва­љу­ју­ћи ко­јем је остао у жи­во­ту, а по­след­ње да­не свог жи­во­та про­во­дио је у Ва­ши­ци као пен­зи­о­нер.