ДВАДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈЕ СРЕМСКИ ФРОНТ

На свечаном отварању споменичког комплекса Сремски фронт 8. маја 1988. године било је преко 250.000 људи. Већ тада су многи учесници прославе и хроничари тога доба предосетили да ће се нешто трагично догодити са СФРЈ у којој су живели пола века. Њихове црне слутње су се обистиниле

Изградњу једног од највећих споменичких комплекса у бившој Југославији пратили смо практично од првих дана. Борачке организације из неколико тадашњих Република СФРЈ покренуле су у првој половини осамдесетих година прошлог века иницијативу да се на подручју између Босута Саве и Дунава, тачније на подручју шидске општине, изгради спомен-обележје које ће подсећати на једну од највећих битака у току Другог светског рата која је вођена на просторима некадашње државе.

Иницијатива је прихваћена и тадашњи још увек моћни Савезни одбор СУБНОР-а и ССРЊ су оформили Одбор који је имао задатак да обезбеди средства и одреди локацију за изградњу споменичког комплекса.

Недуго потом у ову акцију укључили су се и бројни историчари и публицисти и већ на самом почетку доћи ће до неких дисонантних тонова који ће касније умногоме одужити саму изградњу, али истовремено и отворити низ питања. Пре свега, питање да ли је у том тренутку потребно градити још једно монументално здање које ће бити посвећено НОБ-у имајући у виду претходна искуства, односно чињеницу да су из године у годину раније изграђени монументални споменици попут оних на Сутјесци, Неретви, Кадињачи, Јасеновцу, Мраковици и другде већ доживели одређене девастације али и све мањи број посетилаца.

Све у свему Одбор који је формиран на Савезном нивоу кренуо је са својим активностима без обзира што ће у међувремену поједине Републике тадашње Југославије ставити одређене резерве у погледу изградње овог споменичког здања. Најдоследнији у томе су били Словенци. Без околишења јасно су ставили до знања да они неће учествовати у финансирању тог пројекта јер сматрају да средства која би била утрошена за ове намене могу да се употребе у по њима далеко корисније сврхе.

Изазваће то у тим тренуцима велике расправе и полемике које ће на неки начин успорити изградњу споменичког комплекса Сремски фронт. Ипак, они који су одређени за носиоце овог пројекта нису посустајали. Напротив. Кренули су са предвиђеном динамиком која је подразумевала да се најпре одреди локација на којој ће се налазити споменички комплекс а након тога да се распише конкурс за идејно решење и коначно одреди извођач радова.

Не без разлога напред сам рекао да је тадашњи Савезни одбор СУБНОР-а Југославије имао велики утицај на тако рећи сва друштвена збивања у бившој држави. Још увек су се на најодговорнијим функцијама у земљи налазили ратни кадрови а оно што је имало посебан значај то је да су и у тадашњој Југословенској народној армији пресудну реч имали кадрови односно генерали од којих је велики број и сам учествовао у борбама на просторима на којима ће нићи ново спомен-обележје.

И управо захваљујући тој чињеници припадници ЈНА и њихова механизација урадиће највећи део припремних радова на локацији која се налазила на десној страни ауто-пута Београд - Загреб недалеко од села Адашеваца у чијем рејону је и одређена површина на којој ће се градити будући споменички комплекс. Радови су кренули средином осамдесетих година прошлог века и одвијали су се како је време одмицало у све мучнијој атмосфери.

Наиме, средства која су од Федерације добијена за ову намену неће бити довољна и то је било видљиво одмах на почетку изградње. Било је идеја да се крене са прикупљањем добровољних прилога и других донаторских средстава али је Одбор за изградњу оценио да то не би било у том тренутку сврсисходно и требало је изнаћи ново решење. И нашло се веома брзо. Аутономна Покрајина Војводина и њено тадашње руководство на челу са председником Извршног већа Николом Кмезићем, председником ССРНВ Богданом Танкосићем и Идом Сабо, утицајним чланом Савета Федерације, стаће на чело овог подухвата односно изнеће поред ЈНА готово цео терет изградње спомен-обележја Сремски фронт. То је остало незабележено у јавности, не знам из којих разлога, али они који су помније пратили збивања и имали увид у ток изградње овог објекта који ће се простирати на више од 20 хектара знали су да без АП Војводине тај пројекат сасвим сигурно не би био завршен.

Иначе, споменички комплекс Сремски фронт који ће након изградње бити један од најфункционалнијих и ако се то може рећи за овакву врсту споменика један од најлепших, биће свечано отворен 8. маја 1988. године уочи прославе Дана победе над фашизмом. Отвориће га тадашњи председник Председништва СФРЈ Лазар Мојсов, уз присуство преко 250 хиљада грађана и бораца из целе Југославије.

Али, већ тада ће многи учесници прославе и хроничари тога доба предосетити да ће се нешто трагично догодити са земљом у којој су живели готово пола века. То се дало закључити и из саме организације свечаности. Наиме, први пут колико мене сећање служи, десиће се да једна оваква манифестација на савезном нивоу и уз присуство челних људи тадашње државе прође са великим и недопустивим, али и раније незамисливим пропустима. Јер, неколико десетина хиљада учесника због саобраћајног колапса на ауто-путу Београд-Загреб, као и на прилазним путевима који су водили спомен-обележју Сремски фронт, неће ни стићи на саму свечаност односно стићи ће када она званично буде завршена. То је изазвало бес и огорчење, посебно оних који су из најудаљенијих крајева некадашње Југославије кренули на ову свечаност.

И сам говор Лазара Мојсова и све оно што се дешавало на бини и око ње, говорили су више од свега. Било је више него видљиво да то није онај ниво који је овај датум и овај скуп заслуживао. Биће то, можда, последњи велики скуп народа и народности Југославије јер убрзо ће уследити "антибирократска револуција" у Војводини, потом Газиместан, па сецесија, разбијање Југославије и рат на готово свим просторима некадање државе. Био је то, по мом суду, последњи покушај југоносталгичара да сачувају тадашњу државу која се вођена неком невидљивом силом силовито ближила свом распаду. Били су тада ратници са Сремског фронта и других бојишта Југославије свесни да им ситуација и контрола измиче из руку и да ће надолазећи национализми веома брзо преузети ствар у своје руке. Скори распад државе за коју су само на споменичком комплексу Сремски фронт животе дали близу 15 хиљада припадника ЈНА, Црвене армије и других савезничких армија осећао се у ваздуху. Остаће ми урезана сећања на некадашње ратнике и њихове породице, посебно оних из јужне Србије који су са сетом и тугом и поред чињенице да су њихови најмилији коначно добили своје место и свој мир одлазили из сремске равнице предосећајући да ће врло брзо доћи до велике трагедије која неће заобићи ни један народ у тадашњој држави.

РАЗЉУТИО СЕ ГЕНЕРАЛ МИЛАН ДАЉЕВИЋ
Генерал Милан Даљевић координирао је радове на изградњи спомен-обележја Сремски фронт како са тадашњим општинским руководством у Шиду које је, мора се рећи, такође дало велики допринос у изградњи овог споменика, тако и са јединицима ЈНА које су поднеле и највећи терет изградње. Сећам се једног детаља који је јако разљутио овог Крајишника.

Наиме, обилазећи војнике који су изводили најтеже радове на, иначе, подводном земљишту, генерал је у неформалном разговору упитао двојицу младих војника да ли знају где се налазе, односно да ли знају какав споменик граде. А они, онако млади и помало збуњени, вероватно су у том тренутку помислили да им је најважније да се ови радови што пре заврше и да се врате својим кућама, наравно нису знали да му одговоре на питање. Некадашњи командант крајишких бригада за тренутак је пребледео и љутито наредио да му доведу старешину ове јединице коме је пред свима очитао праву "буквицу".

СПОМЕНИЧКИ КОМПЛЕКС ЈЕДАН ОД НАЈЛЕПШИХ У ТАДАШЊОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
Иначе, споменички комплекс Сремски фронт састављен је од неколико целина. У Сабиралишту се налази макета ратне операције Сремски фронт, као и уклесана имена ратних бригада и дивизија које су учествовале у пробоју Сремског фронта. Након тога наилази се на Алеју части у којој се налазе исписана имена ратних јединица и палих бораца НОР-а. Црвене армије  и других савезничких армија које су заједно са југословенским партизанима учествовали у сламању фашистичке армаде.

Потом се долази до музејског комплекса чији је аутор академски вајар Јован Солдатовић човек који је и сам учествовао у НОР-у. Поред тога, изграђени су сви неопходни објекти као и прилазни путеви и обилазнице, тако да је након завршетка изградње овај споменички комплекс био један од најлепших и најфункционалнијих у тадашњој Југославији и оно што је посебно импресионирало одударало је у дотадашњих споменичких здања и представљало је на неки начин новину у изградњи оваквих објеката.