ПИСАЊЕ И МУЗИКА ТРАЈНА ЉУБАВ

У животу сваког од нас нашло би се мање-више интересантног "материјала" за казивање. Овог пута говоримо о човеку, ту из  нашег комшилука.

Стеван Радојевић је рођен 1932. како сам каже, сасвим случајно у Бијељини. Родитељи су му из Вашице, а у Бијељини су се обрели очевим послом, који је био официр краљеве гарде. Ипак, Стева је детињство провео у Вашици. Средњу економску школу завршио је у Земуну. Живели су у официрском стану подно Калемегдана. Одрастао је уз негу гувернанте Мине.

Са почетком рата Стевин отац Живан одлази на службу у Сарајево где га заробљавају Немци и одводе у Немачку. Два пута је бежао, по други пут 1943. када се прикључио партизанима. Када је живео у Загребу заробљен је и требао је завршити у Јасеновцу. Препознао га је бивши војник, рекао му да бежи у Саву, како је он и учинио, па се затим нашао у Босни, а после рата вратио у Шид. Пензију је дочекао радећи у администрацији у Месној индустрији, а умро је 1975. године.

Инспирисан причама свог оца Стева је већ од детињства почео да живот "преноси" на папир. Пре свега пишући песме, а касније се определио и за прозу. Био је то уствари својеврстан бег од стварности у неки властити свет.

- Још као ђаку основне школе почеле су ми се јављати визије и љубав према песништву. Поред ратних психоза звала ме је себи и природа нашег краја. Кроз песме олакшавао сам патње и схватање живота - прича Стева.

  Радио је Стева једно време у Београду, а онда је случајно у Далмацији упознао Зору, с којом се венчао у децембру 1970. Немиран дух или жеља за бољим животом одвели су их у Аустралију. Живели су две године у Мелбурну. Како то већ бива радили су све и свашта, а кад је на путу била принова одлучили су да се беба роди у домовини, па су се вратили у Вашицу. И тако се затворио круг од Бијељине, преко Београда и Мелбурна, поново у ово шидско село. Ту је Стева једно време радио у сеоској библиотеци, после у администрацији Радничког универзитета (данашњи КОЦ) па у фирми "Пламел" (каснија Монтажа). У пензију је отишао 1989. године.

Неке песме је објављивао у часописима, али прозу нигде. С љубављу пребире по стотинама написаних страница. Ту су "Мутна река живота", прича о његовом оцу, "Деда Цветинова времена" о деди, "Стазама једног живота" аутобиографска, "Црна Рада" о девојци из Вашице, "Лутање кроз ћутање", "Кафанске приче"... Ко зна, можда некада ове приче допру до шире читалачке публике?

Сем писања, Стева је волео музику - свира хармонику, фрулу и гитару, онако, само за своју душу. Кћерка Невена, професор разредне наставе, наследила је од тате музичку "црту" - изузетно лепо пева, а унука Вања похађа Музичку школу. Она је деди Стеви и баки Зори највећа радост.