Menu
RSS
A+ A A-

ПО­ГЛЕД У ИСТО­РИ­ЈУ ГРА­ДА

Пло­ве­ћи оба­лом Ши­ди­не, у сво­јој под­све­сти, од до­ба Вој­не гра­ни­це и Ко­мор­ске упра­ве, пре­ко бор­би за осло­бо­ђе­ње у Дру­гом свет­ском ра­ту, па све до да­на­шњих да­на, на тре­ну­так сам за­ста­ла пи­та­ју­ћи се шта је то Шид? Шта је "спи­ри­тус мо­венс" овог гра­да ко­ји га чи­ни леп­шим и ве­ћим од дру­гих? На­ђох да су у Ши­ду љу­ди бо­га­ти раз­ли­чи­то­шћу у вер­ском и на­ци­о­нал­ном по­гле­ду, а ипак то­ли­ко слич­ни у оном ве­се­лом, енер­гич­ном и пр­ко­сном ду­ху сре­мач­ком. Љу­ди ви­нар­ске ду­ше у ко­ји­ма се ра­ђа­ју и ти­ња­ју бур­ни осе­ћа­ји пре­ма ко­ји­ма ни­ко не оста­је рав­но­ду­шан. Дах те ду­хов­не над­про­сеч­но­сти у овај град, из­ме­ђу оста­лих, удах­ну­ли су и они ко­јих ви­ше не­ма и о ко­ји­ма да­нас све­до­чи са­мо на­пу­ште­но гро­бље - шид­ски Је­вре­ји.

Је­вре­ји­ма је, као не­хри­шћа­ни­ма, би­ло за­бра­ње­но да се на­се­ља­ва­ју у Аустро­у­гар­ској, та­ко и у Сре­му. Ме­ђу­тим, мо­гли су сло­бод­но да тр­гу­ју и пу­ту­ју кроз др­жа­ву. Ово се про­ме­ни­ло 1846. го­ди­не уки­да­њем так­се то­ле­ран­ци­је ка­да је до­шло до ма­сов­ног до­се­ља­ва­ња Је­вре­ја у Срем. У ар­хив­ским до­ку­мен­ти­ма се од 1720. по­ми­њу по име­ну стал­но на­се­ље­ни шид­ски Је­вре­ји Аврам, Ја­коб Да­вид. 1846. из­вр­шен је по­пис Је­вре­ја у Срем­ској жу­па­ни­ји. 1847. у Ши­ду жи­ве че­ти­ри је­вреј­ске по­ро­ди­це, по­ро­ди­це Ада­ма Лу­сти­га, Јо­си­па Ал­тве­ра, Ја­ко­ба Хир­та и Иг­на­ца Шта­је­ра. Пре­ма дру­гом из­во­ру 1857. год. у Ши­ду је би­ло 40 Је­вре­ја, 1880. го­ди­не - 170, а 1900. го­ди­не - 185. Је­вре­ји су се углав­ном ба­ви­ли тр­го­ви­ном, фи­нан­сиј­ским тран­сак­ци­ја­ма, пе­че­њем и то­че­њем ра­ки­је. Из­ме­ђу два свет­ска ра­та у овом гра­ду Је­вре­ји су др­жа­ли 15 - 20 тр­го­вач­ких рад­њи. Тр­го­ви­ну ме­шо­ви­те ро­бе др­жао је Емил Вин­тер­штајн, га­лан­те­ри­ју Ле­о­полд Клајн, ста­кла­ру Ми­шко Шрот­ман, тр­гов­ци жи­том би­ли су Ле­о­полд Шле­зин­гер и Са­ла­мон Ма­ли, тр­го­вац ко­жом Изра­ел Штерн, пер­јем Са­њи­ка Кон, ха­у­зи­рер­ка (тор­бар­ка) Те­ре­зи­ја Фи­шер, сај­џи­ја и дра­гу­љар био је Ма­јер Фран­цоз. Ме­шта­ни се се­ћа­ју др Кор­не­ла Ле­бла пред­сед­ни­ка сре­ског су­да и зу­ба­ра Аро­на Кај­зе­ра, ко­ји се од­се­лио у Па­ле­сти­ну.

На Је­вре­је ста­кла­ре се ди­гла по­бу­на 1835. јер ни­су би­ли чла­но­ви це­ха. Жу­па­ниј­ска скуп­шти­на је за­бра­ни­ла Је­вре­ји­ма да про­да­ју ста­кло, а не и да на­ме­шта­ју. Ипак, као и увек сна­ла­жљи­вост овог на­ро­да је уро­ди­ла пло­дом. Кад већ ни­је мо­гао да про­да­је ста­кло Иг­њат Клајн из Ста­ре Па­лан­ке 1837. год. по­ста­вља ста­кла на "квар­тир" офи­ци­ра у Ши­ду. Шид­ски Је­вре­ји су при­па­да­ли европ­ској гру­пи Ашке­на­за. Вер­ске об­ре­де су одр­жа­ва­ли у скром­ној си­на­го­ги у дво­ри­шту тр­гов­ца Вин­тер­штај­на. У Шид су то­ком вер­ских пра­зни­ка до­ла­зи­ли ра­би­ни из Ило­ка. Шид­ски ра­би­ни би­ли су Аврам Лу­стиг, Мо­риц Лу­стиг и Ефра­им Фран­цо­за.

Од све­ште­них ли­ца као кан­то­ри и мо­е­ли по­ми­њу се Да­вид Штај­нер и Ле­о­полд Вај­сберг. У Ши­ду је 1941. год. жи­ве­ло 18 је­вреј­ских по­ро­ди­ца са 75 чла­но­ва. Рат је пре­жи­ве­ло 24 чла­на. По оку­па­ци­ји би­ли су из­ло­же­ни ра­зним вр­ста­ма мал­тре­ти­ра­ња, не­ки су ус­пе­ли да по­бег­ну у Швај­цар­ску, а сви ко­ји су се у Ши­ду за­те­кли 27. ју­ла 1942. де­пор­то­ва­ни су у ло­гор, пре­те­жно у Ја­се­но­вац.

Је­вреј­ско гро­бље у Ши­ду на­ла­зи се у скло­пу са ру­син­ским и сло­вач­ким. Прет­по­ста­вља се да су Је­вре­ји от­ку­пи­ли пар­це­лу за гро­бље 1867. год. на­кон до­но­ше­ња За­ко­на о еман­ци­па­ци­ји Је­вре­ја у Угар­ској. Нај­ста­ри­ји са­чу­ва­ни спо­ме­ник је из 1873. год. Да­нас је са­чу­ва­но 36 спо­ме­ни­ка. Ма­њи број је из­ра­ђен од мер­ме­ра и гра­ни­та. Нај­че­шћи об­ли­ци су ма­ње тан­ке пло­че го­ре за­о­бље­не и обе­ли­сци ра­зних ве­ли­чи­на. Нат­пи­си су, углав­ном, на хе­бреј­ском или не­мач­ком је­зи­ку, на не­ким спо­ме­ни­ци­ма је текст на хе­бреј­ском и срп­ско­хр­ват­ском. Тек­сто­ви са­мо на хе­бреј­ском се раз­ли­ку­ју од оста­лих, јер на њи­ма пи­ше ви­ше о по­кој­ни­ку и ње­го­вој по­ро­ди­ци, мно­ги са­др­же и епи­та­фе. При вр­ху ве­ћи­не спо­ме­ни­ка, из­над тек­ста, укле­сан је сим­бол при­пад­но­сти је­вреј­ском на­ро­ду жа­ло­сна вр­ба, пал­ма и Да­ви­до­ва зве­зда. При­пад­ност све­ште­нич­ком ста­ле­жу Ко­ха­ни­та обе­ле­жа­ва се са две ша­ке, а сим­бол за Ле­ви­те је бо­кал и ла­вор. Гро­бље је да­нас за­пу­ште­но, што мно­го го­во­ри о на­шем по­и­ма­њу кул­тур­них вред­но­сти, али ипак и као та­кво оно сто­ји као бра­на за­бо­ра­ву.

Уко­ли­ко смо све­сни ре­чи на­шег но­бе­лов­ца Иве Ан­дри­ћа да је "сва­ки чо­век ду­жан свом за­ви­ча­ју", по­тру­ди­мо се да са­да­шњост је­вреј­ског гро­бља по­ста­не од­раз ње­го­ве те­жње сат­ка­не у ре­чи­ма: "А гро­бља има­ју зна­че­ње уко­ли­ко го­во­ре о жи­во­ту све­та ком су при­па­да­ли они ко­ји у ње­му ле­же, и исто­ри­ја гро­бља има сми­сла и оправ­да­ња уко­ли­ко ба­ца све­тлост на пут са­да­шњих или бу­ду­ћих на­ра­шта­ја".


Ко­ри­шће­на ли­те­ра­ту­ра: "Срем­ски збор­ник 4" Тра­го­ви вре­ме­на - др Жељ­ко Фај­фрић