ОСЛОБОЂЕНА УЗ ОТКУП

МАРИЈА ЛАЗОР ИЗ ШИДА О ВРЕМЕНУ КАДА СЕ ЖЕЉНО ОЧЕКИВАЛА СЛОБОДА И СЛОМ ФАШИЗМА

Написати текст о догађајима с краја 1944. године, када се жељно очекивала слобода и слом фашизма, делује на први поглед и рутински новинарски посао, али са друге стране и изазов. Без много размишљања у трагању са саговорником избор је "пао" на баку Марију Лазор, рођену Ждињак, Шиђанку у то време из Јаловог шора, која је тада имала 14 година. У првих мах се бака Марија нећкала да прича о ратним страхотама, које је преживела као и други суграђани, али је на крају пристала да нешто каже, мада би се о томе, како нам је рекла, могло причати сатима.

Те 1944. године, њен брат Ђура је био у партизанима и погинуо је у борбама негде код Бјеловара. Други брат Митар је такође отишао у партизане. Маријин отац Илија, одвезао га је на Станивуковићев салаш на Горњој Бановини, а ту га је преузела партизанска веза. Оно што бака Марија није могла заборавити је 25. октобар 1944. године, када су усташе пре свитања ухапсиле групу од преко 50 људи, жена и девојчица међу којима је била и она.

- Били су то припадници усташке црне легије, који су нас одвели на железничку станицу, где смо били ограђени бодљикавом жицом, а самном је била и моја мајка Веруна. Оца нису дирали, јер је био јако болестан и лежао у кревету. После су нас пребацили у зграду у којој се сада налази полиција. Мама је молила и преклињала да мене пусте и ако треба нека њу убију, али то није помогло. Онда се она досетила и обећала једном усташи да ће добити доста пара, ако ме пусти и он је пристао. Мене су пустили и тај усташа је заиста увече дошао по обећани новац - прича Марија Лазор.

Још неке млађе особе су пуштене, остали су стављени у вагон који је кренуо према Винковцима. Догодио се напад, све је блештало на све стране и ухапшени су успели некако да побегну, а Маријина мајка се једно време крила плашећи се да дође кући. Партизанске јединице су биле све ближе Шиду, а њен брат Митар се налазио у Илинцима на Трумићевом салашу. После битке за ослобођење Шида, било је много погинулих и заробљених. Непријатељске снаге су доживеле пораз, Шиђани су дочекали слободу. Марија, иако девојчурак, радила је као болничарка и била успешна у том послу.

- Болница је била смештена у некадашњој Грађанској школи. Била је ту и нека врста операционе сале. На запрегама су довозили рањене и погинуле са Бановине. Било је страшно радити, јер није било са чиме нити правих услова. Сећам се када су без наркозе једном партизану ампутирали ногу обичном тестером. Добро сам се снашла у свим тим страхотама и партизани су видели да добро радим и хтели су ме повести са собом, али сам због родитеља остала у Шиду - рече нам на крају Марија Лазор, чији је каснији послератни позив био медицинска сестра, а из медицинске струке је и отишла у заслужену пензију.