ЗЛОЧИНИ У ИМЕ НАЦИЈЕ

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ У МУЗЕЈУ СРЕМА

 Реч др Драга Његована, вишег кустоса Музеја Војводине, приликом отварања поставке "Како се стварно догодило"

Збирка докумената у Историјском одељењу Музеја Срема садржи драгоцену музејску грађу. У њој се по својој документарној вредности издваја колекција плаката и летака. У овој колекцији посебну пажњу привлачи ратни плакат, нарочито онај који је настао за време Другог светског рата. Најбројнији контингент у овој групи плаката се односи на 1942. годину, најтрагичнију у читавом ратном периоду.

Иако ови плакати не покривају све ратне драме које су се те године збиле у Срему, оне нам на непосредан, уверљив и разумљив начин сведоче о бестијалности једне идеологије - нацистичке и усташке - и злочиначком карактеру једне квази државе - Независне државе Хрватске - настале вољом хитлеровске Немачке, усташког покрета и уз подршку ХСС-а. НДХ је на несрећу већинског српског становништва у Срему обухватила и овај богомдани простор, у коме је увек најбоље било када се орало и сејало, када се жњело и косило, када се брало грожђе и вино пило и када се Богу молило.

Али, у НДХ није смело бити Срба, није смело бити ћирилице, није смело бити оног што је увек било. Зато су уследиле забране, полицијске уре, малтретирања, насилна прекрштавања већ крштених душа, ликвидације појединачне и групне, а затим бројне, па масовне, са судом и без суда, дању и ноћу, у селу и граду, у шуми и на ледини. Циљ те тзв. НДХ у односу на Србе, којих је било трећина становника - једну трећину протерати, једну трећину покатоличити и тиме претворити у Хрвате и једну трећину побити - у већинском српском Срему провођен је с планом, с одобрењем с највишег места, тадашње државне власти, с благословом католичког клера, с одлучношћу усташких џелата и уз асистенцију група Трећег рајха. највише су страдали цивили, најчешће мушкарци, али и жене и деца. О усташком карактеру НДХ најбоље сведоче речи самог поглавника Павелића: "Ново покољење Хрвата, мора бити не само хрватско, ... него мора бити у потпуном смислу усташко. Јер, Хрвата је и прије било, али није било усташа, а док није било усташа, није било ни хрватске државе. Кад у будуће не би било усташа, не би било ни хрватске државе. "У загребачком листу "Усташа", то је изражено на следећи начин: "У усташкој хрватској држави, коју су створили поглавник и његове усташе, мора се усташки мислити, усташки говорити и што је најглавније - усташки радити. Једном ријечи, читав живот у НДХ мора бити усташки".

Злочинци су стварно мислили да их оправдава лажна и лажљива легалност поступка бројних осуда невиних Сремаца. Имали су и покретни "преки суд", без права на одбрану оптужених и са ископаним ракама за оне којима "суде".

Због тога су рекламирали своја срамна дела, штампали су плакате и летке у више боја, на малим и великим форматима, лепили их по капијама и бандерама, како би не само информисали о томе кога су убили, већ да би онима који још нису дошли на ред убили дух и душу, сваку помисао на отпор, сваки дамар који бије у слободном човеку.
Образложења лажног суда, кукавичке војске и криминализоване полиције Независне државе Хрватске, нису давали наде никоме нормалном - ма како да се понашао - да ће уопште преживети. Јер, кога не убију у Срему, убиће га у Јасеновцу. Кога не убију данас, убиће га сутра.

То говоре и ови плакати који су изложени. Њих нема много, али на њима је много имена и људи и места. На њима је исписана трагедија многих људи и породица, на њима је бол многих места и целог Срема.

Ауторка је изложила део фундуса који тако брижљиво чува и проучава. Као пример, као наговештај - шта све има од сведочанства која су о овом неделу оставили ноторни злочинци и нељуди.

Они не само да су убијали у име (своје) нације и "озакоњене" дискриминације, они су и пропагирали смрт. Ова пропаганда смрти, кроз изложене музеалије, не говори толико о томе како се стварно то догодило, већ и о оме зашто се то догодило. А зашто се то догодило, ваљало је знати већ тада. Ко је то знао тада, отишао је у борбу. То ваља да знамо и данас, јер нам се то, поново догодило, у новом времену у новом Срему - у Крајини.

Ако не будемо имали одговор на то "зашто" - може опет да се догоди. Зато ова изложба треба да нас подсети на оно што не смемо да заборавимо. Музеји су ризнице сећања, а кустоси чувари тих ризница, који - с времена на време - пред лице јавности износе тајне или заборављене плодове људског добра и зла у виду прикупљених, обрађених и протумачених артефаката.

Ауторка је успела да по законима музеологије, расположивим музеалијама, осветли једну годину Другог светског рата у Срему. То што је та стварност црна, није последица њеног поступка, већ стварности саме.