ДРУГ ТИТО, СРБИН ИЗ ИЛИНАЦА

Старије генерације су знале за податак да је Јосип Броз Тито био у неку руку Илинчанин. Данас у Илинцима то нико не помиње, мислећи да је то пука измишљотина

Илинчани су можда пропустили шансу да се вежу за податак да је у овом селу 17. фебруара 1940. године издата лична карта на име инжењера Славка Бабића, коју је друг Тито користио до септембра 1941. године, односно до његовог пребацивања на слободну територију у Србији.
А све је то учињено у намери да се другу Титу омогући несметани илегални рад на ширем подручју тадашње државе, која се по окупацији распала у парампарчад и коју је требало обновити на новим основама, комунистичким.

У познатој нашичкој шумарској афери, нестао је извесни инжењер Славко Бабић. Иза Бабића је остала планинарска легитимација, која је на себи имала више званичних печата, што је упућивало на податак да је тај Бабић много путовао и то несметано. Брзо се родила идеја да се начини и званични документ - лична карта на име инжењера Бабића. Преко Хинка Кризмана, тадашњег министра у влади, а који је такође био комуниста, прибављене су четири бланко легитимације.

Једна од њих била је предвиђена за инжењера Славка Бабића. Требало је још прибавити крштеницу и остала документа на основу којих се издаје лична исправа. После дугог већања, подржан је предлог да се у неком мањем месту обезбеде пратећа документа потребно за издавање личне исправе. Овај задатак је поверен доктору Теодору Станивуковићу који је требало у свом родном Шиду да припреми терен за издавање личне карте. Цео посао је изведен у највећој тајности преко поверљивих људи у Илинцима, односно преко Теодора Малешевића Деде, који је био и председник Среског Народноослободилачког одбора. Завршени део фалсификовања легитимације обављен је у илегалној штампарији браће Теодора и Јована Станивуковића у Шиду. У целом овом послу понајвише ентузијазма показали су бележник адашевачке општине Стојан Машић, који је издао крштеницу на основу које је цела документација оверена у Илинцима и то од стране илиначког бележника Петра Убавића. Легитимација је званично издата у Илинцима 17. фебруара 1940. године под бројем ИИИ 030117 са важношћу од 10 година. Због нечитког и закамуфлираног печата на личној исправи, дуго се мислило да је иста издата у сињском селу Димци.

Ту заблуду је много касније отклонила истакнута револуционарка и блиска сарадница друга Тита Веда Загорац, иначе супруга доктора Теодора Станивуковића.
Било како било, чињеница је да је Тито носио лажну личну исправу на име инжењера Славка Бабића, да је био православац, Србин из Илинаца.

Актера ових догађања готово да и нема међу живима. Пера Убавић је усвојим сећањима, а која ће бити објављена у илиначкој ратној монографији, тврдио да је он издао пуно лажних исправа за своје саборце, а да никада није знао да легитимација издата на име инжењера Бабића била намењена Титу.

Ни Тито није касније говорио о сегментима свог сремског "илегалног рада". У Илинце је често навраћао Титов син Жарко. Био је страствен ловац и посећивао је свог пријатеља Илинчана Драгу Марковића, који је дуго година био Титов возач. Ни њих двојица нису помињали овај догађај. "Да смо то раније знали, док је Тито био жив и док је био алфа и омега политичког живота - каже ових дана један Старији Илинчанин - везали бисмо се за тај датум, обележавали га и, сигурни смо, да би нам Тито помогао да изградимо ово наше село које изгледа као на крају света.