Увод

Сава Шумановић је стварао између два светска рата у некадашњој Југославији и, извесно време, у Француској. Да се већ током студија у Привременој вишој школи за умјетност и умјетни обрт у Загребу издвојио из генерације сведоче и речи Антоније Кошчевић-Ткалчић:

PREPUSTANJE_PASIJI_img_1Сви су били револуционари у односу према професорима, које су сматрали застарјелима, Сава је био револуционар само у сликању.1 У истој Балади о покојном школском другу 1918-1925, она га описује: Био је чисте душе, ведре нарави, премда је у послу и кад је био јако уморан имао израз дубоке меланхолије у очима. (...) Његови пријатељи су говорили да је Сава “вудрен”. Што значи бити “вудрен”? Значи човјека, који говори оно, што се други не усуђује рећи, или говори тако да га други не разумију, често, врло често, човјека духом уздигнутијег на своју околину. Можда су и зато мишљења о њему подељена. Критичари јесу и нису разумели то што ради, хвалили су и нападали његова дела, али нико није остао равнодушан. Временом се искристалисао општеприхваћен и тачан закључак да спада у ред најзначајнијих српских уметника који су стваралаштвом и животом обележили и одразили своје доба. Миодраг Б. Протић је, као један од најбољих познавалаца токова модерне и савремене уметности, закључио да Шумановић "оличава две појаве које данас, крајем XX века, изгледају међусобно условљене и нераздвојне: "напретка"

– као прекида, и "повратка"

– као настављања", а његово стваралаштво поделио на следећи начин:

1914-1920 (први загребачки период): између старог и новог – Уметничка школа, Хрватска школа (1914-1918); Прољетни салон: одблесци сецесије и Медулића; сезанизам – експресионизам – зачетак "синтетичког", "конструктивног" сликарства (1919); 1920-1921 (први париски период): "естетика сувише стварног" -Андре Лот, посткубизам и конструктивни експресионизам; почетак неокласицизма; 1921-1925 (други загребачки период): повратак традицији – експресивни неокласицизам крупних геометријских облика – Енгр, Пусен; идеално; 1925-1930 (други париски период, са краћим прекидима, Београд, Шид): повратак непосредној осећајности – експресионизам облика и геста (1926-1927) повратак руралном – поетски реализам (1928-1929); 1930-1931 (године лечења, Београд, Шид); 1931-1942 (шидски период): повратак природи

– еволуција поетског реализма: а) "зверски" циклус повећане рељефности и тактилности, "како знам и умем" стил (1932-1935) б) линеарни циклус (1938-1942).2 Ова периодизација и даље стоји, с тим што би код последња два раздобља требало да се исправе неке непрецизности. Пре свега, повратак руралном треба примити врло условно. Шумановић се само усмерио ка сремским пределима, који ће постати и знамење његовог опуса. Међутим, у њима је, као и увек, откривао искључиво подстицај за пластичне садржаје, а његов ликовни говор је, попут Ван Гоговог, Гогеновог, Писароовог, Сезановог, Надеждиног и осталих који су као и он волели сеоске мотиве, остао врло култивисан и ни мало сељачки. Уместо повратак природи, било би боље да, као и код осталих периода, уз типолошку одредницу еволуција поетског реализма, стоји и: проналажење особеног експресионизма и најава постмодерне.

Ни последња фаза означена као линеарни циклус није најсрећније одабрана, а нетачна је и наведена година њеног почетка. У питању су контуре које се јављају код актова 1934, све више од 1935, особито у сликама с телесима, да не уносим тамне плохе око телеса, да изразим с њима оно што се иначе чини тамнијим тоном. Контурама могу лакше сунце да изразим као и јако светло.

Шумановић је упоредо обрађивао пределе, градске мотиве, композиције са фигурама људи, често и обнаженим, мртве природе, цвеће, портрете, неколико аутопортрета и, прво ређе – касније све чешће, жанр призоре. Пошао је од сецесије, симболизма и експресионизма, примењивао резултате Пола Сезана и Андре Лота, прошао кроз раздобље посткубизма, конструктивизма, традиционализма и неокла- сицизма, од средине треће деценије се приближавао својеврсном фовизму и поетском реализму, да би од тридесетих изградио особен стил заснован на конструктивном и прорачунатом приступу, фовистичком осећању за боју и, каткад, на тежњи ка метафизичком, надреалном и, не запостављајући предмет и фигуру, апстрактном у смислу свог тумачења овог појма.

И поред давно потврђеног значаја, Шумановићева уметничка заоставштина није у потпуности регистрована нити проучена. За собом је оставио око хиљаду четиристотине дела изведених разним техникама. Димитрије Башичевић је пописао седамсто деведесет три уља, двадесет четири акварела, четрдесет два пастела, тридест осам гвашева, четиристо осамдесет осам цртежа и пет графика. Међутим, опус овог плодног уметника је нешто обимнији, што потврђују касније откривени радови који у монографији нису наведени као изгубљени или нестали. У каталогу своје београдске изложбе (1939), експонате је навео по величини (поштовао је стандардизоване француске формате за пејзаж и фигуру, највише 81 х 60 cm), без година настанка и прецизних или назива који су некада и заједнички: Шидске крајине, Цвеће, Дечији ликови, Дечије главе, Крајине, Фигуре, Воће, Поврће, Купачице итд. Систематичан и прецизан, забележио је бројеве из свог пописа на слепим рамовима, калиграфски их исписивао и на легендама

– папирним квадратићима што су, отпозади причвршћени, висили са средина доњих ивица украсних рамова. На основу њих, можемо лако да извршимо идентификацију и утврдимо називе некадашњих експоната, од којих се већина чува у шидској Галерији, али има и оних у Народном музеју и у поседу приватних власника. Почетком седме деценије појавили су се фалсификати Шумановићевих слика. Срећом, одлуком суда (1964) већина је уништена, а фалсификатор осуђен на казну затвора. И касније су неки неморални сликари безуспешно покушавали да достигну убедљивост оригинала и обману љубитеље,9 што им није полазило за руком због немогућности да опонашају ни сликарски поступак и увек другачију емоцију, ни карактеристике технике и технологије. Свака хемијска анализа би лако доказала превару зато што Шумановић није куповао фабрички произведене боје, него пигменте које је, примењујући и сопствена искуства, припремао уз помоћ рецепата из приручника Макса Дернера. Сам је препарирао платна и будно пратио своје помагаче.

Његова мајка је велику количину заосталог сликарског материјала, ланено платно, стоосамнаест килограма разних боја, педест килограма беле, три кутије пастела, шездесет пет и по литара ланеног уља, велику и малу машину за млевење и туткало, продала УЛУС-у, 24. новембра 1947, за двадесет пет хиљада седамсто осамдесет четири динара.11 У породичној згради у Шиду (изнајмљиваној за потребе Среског суда), отворена је Галерија слика “Сава Шумановић” (21. септембра 1952) и установљен Меморијал (1962) који, такође, носи његово име. Спомен кућа Саве Шумановића, у којој је живео и урадио много капиталних слика, са аутентичним мобилијаром, штафелајем, сликарским прибором и другим неопходним детаљима, прима посетиоце од 1982. године. Тако се негује сећање на овог корифеја наше уметности, чешће му се приређују изложбе широм Србије, обајвљују књиге, фељтони, пригодни текстови и марке са репродукцијама његових ремек-дела, снимају докумантарни филмови (1958. и 1987), штампају постери и разгледнице.

PREPUSTANJE_PASIJI_img_8Његов споменик је из шидског парка пребачен у двориште Галерије. На прилазима Шиду стоје табле са називом места и гостољубивом поруком: Добродошли у град Саве Шумановића. Шумановићева дела чувају и излажу на сталним поставкама најугледније музејско галеријске установе Србије, налазе се у добро уобличеним приватним колекцијама, а незаобилазна су код антологијских прегледа сликарства између два светска рата, подједнако као и код врло селективних погледа на XX век и новију српску уметност. Поред неколико ретроспективних и јубиларних изложби у Београду, Загребу, Зрењанину, Сремској Митровици, Земуну, Шиду, Јајцу, Винковцима, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Крагујевцу, Крушевцу, Лесковцу, Пироту, Приштини, Ужицу, Горњем Милановцу и другим градовима, није неважно поменути и ону у Новој пинакотеци у Минхену (1988), затим пригодну поводом стогодишњице рођења у Музеју савремене уметности у Београду (1996), такође и једну што открива нову димензију његовог опуса, под називом Шидијанке, прво у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду и Галерији савремене ликовне уметности у Новом Саду (1997), онда у нешто ширем избору у Народном музеју у Београду (1998), као и последњи антологијски избор приказан у Националној галерији за стране уметности у Софији (2002), потом и у Галерији са његовим именом у Шиду (2002). Није без важности ни то што су шведски експерти (1998), када је Стокхолм био престоница европске културе, од више понуђених изложби из Народног музеја, одабрали Шидијанке. Нажалост, до реализације није дошло због једне од многих политичких забрана које су САД, уз помоћ економски најмоћнијих држава света, спроводиле према нашој земљи током десете деценије прошлог века, по чијој су одлуци НАТО снаге убрзо, од 24. марта до 10. јуна 1999, вандалски бомбардовале Србију.

Шумановићева остварења су запажена и приликом гостовања изложбе Народног музеја у Хагу, на којој су, уз радове Короа, Монеа, Писароа, Гогена, Матиса, Вламенка, Пикаса, Мондријана, Бонара и других челника француског и светског сликарства, представљена и ремек-дела наших доајена обједињена насловом Српско сликарство од Светске изложбе у Паризу до избијања светског рата у Југославији (1900-1941). Холандски стручњаци су не само хвалили Шумановићева дела, давно призната у отаџбини, него на билборд и корице каталога ставили његову Пастирицу, такође и на позивницу уз Писароов Позоришни трг. Нема сумње, и на тај начин је стигло тако жељено признање за даровитост и највише домете до којих се винуо мајстор из Шида.

 Аутор текста: Љубица Миљковић

 

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал