Овде можете погледати/прочитати текстове који су излазили у шидском билтену/шидским новинма у времену од 05.12.2006.-24.01.2009. или у издањима: од броја 14 до броја 60.
Билтен су основали и покренули Срђан Малешевић у својству директора културног центра у Шиду и Радивој Лазић који је постављен за уредника, Лазић је за своје заслуге у билтену/новинама добио децембарску награду па најурен на његово место долази Јовица Младеновић из Кукујеваца и води новине/билтен до самог "краја".
Новинари који су писали за билтен/новине:
Велинка Масал Античевић (В.М.А)
Петар Вејновић (П.В)
Бранимирка Јерковић (Бр.Ј.)
Влада Ђитко (Вл.Ђ., Владимир Ђитко)
Радивој Лазић - Уредник
Јовица Младеновић (Ј.М.) - Уредник
Небојша Суботић
Понеки нередовни аутори као што су средњошколска деца и други.    
Неки текстови недостају, понеке фотографије, доста фотографија су ужас, понеки текстови су ...
Јасно се види новинарска аутоцензура која се огледа у сладуњавим репортажама о појединим ирелевантним догађајима и људима.

КАКО СЕ ПРЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ШИД ПРИПРЕМАО ЗА ДОЧЕК ПРЕДСЕДНИКА СФРЈ

Општинско руководство радило неколико дана и ноћи на припремама за дочек Тита, а припремама руководила служба протокола Скупштине и Извршног већа САП Војводине. Генерално уређена зграда железничке станице и маршрута којом ће Тито проћи, а уместо очекиваног задржавања, Тито наставио пут аз Карађорђево

Вест је стигла у општинско руководство Шида у другој половини септембра 1977. године да ће ову средину посетити председник СФРЈ Јосип Броз Тито  на свом путу из Загреба у Карађорђево, подигла је "на ноге" све у граду јер се требало што боље припремити за дочек председника. У то време председник СО Шид је био Никола Кнежевић  који нам је испричао више о самим припремама и доласку Тита "плавим возом" у Шид.

- Припреме су трајале неколико дана и ноћи под руководством Службе протокола Скупштине и Извршног већа САП Војводине. Генерално је окречена и уређена железничка станица, перони затим је очишћена и уређена маршрута којом ће Тито проћи. Према Беркасову је посечено шибље поред пута и уређене банкине. Било је индиција да ће се Тито у Шиду и задржати, па смо се тако и припремали - прича нам Никола Кнежевић о догађају од пре нешто више од три деценије.

ЖИВОТ И ДЕЛО САВЕ ШУМАНОВИЋА  ЗАШТО ТРЕБА ДА БУДЕМО ПОНОСНИ НА НАШЕГ НАЈПОЗНАТИЈЕГ СУГРАЂАНИНА (3)?

 

 

 

Персида Шумановић је сав свој живот посветила чувању дела свог сина Саве и тешком борбом је успела да испуни његову последњу жељу.

Шиђани данас имају привилегију да се, само зато што су мештани нашег града, могу похвалити неприкосновеним богатством - највећом збирком слика Саве Шумановића. И не само то. Мајка нашег великог уметника и ствараоца, Персида Шумановић, сачувала је велики део документарне грађе о Савином животу. С обзиром да је то било ратно време и да је било тешко сачувати и главу, а камоли било коју врсту имовине, њена борба заслужује још већу пажњу и поштовање.

АНТУН ВЕРИНАЦ ИЗ БИКИЋ ДОЛА, ЈЕДАН ОД РЕТКИХ БУНАРЏИЈА НА ОВИМ ПРОСТОРИМА

 

 

 

 

 

 

На овим просторима, ретке су бунарџије које на традиционалан начин ашовом и лопатом копају бунаре. Један од таквих је Антун Веринац звани Батан 47-годишњи бунарџија из Бикић Дола, који се овим изузетно тешким и опасним послом бави више од три деценије и до сада ископао на десетине бунара.

- Почео сам да копам бунаре са оцем када сам имао 15 година и добро се сећам да је тај бунар био дубок 17 метара, а копали смо га код Мате Жунића у Апшевцима. Бунар је пречника 120 центиметара и од алата се користе ашов и лопата за прва три метра, а затим се кантама земља избацује напоље. У овом послу су потребна и два-три помоћника - прича Антун Веринац, ветеран у бунарyијском послу.

Оно што свакако привлачи највише шажње је како одредити да ли на неком месту има воде те колико дубоко бунар треба копати. Веринац објашњава да воду "тражи" уз помоћ две бакарне жице дужине 30-45 центиметара, а користи и висак и угломер.

МЛИНОВИ КОЈИХ НЕМА

Многи не знају да Шидина извире код села Љуба и њен извор мештани зову „Ћоравац”. Предање каже да онај ко се напије воде с извора више никада неће напустити Љубу. Извор је својевремено био толико снажан да је у својој непосредној близини покретао воденични точак.

 

 

Од извора, до ушћа у Босут код села Вишњићево, Шидина има ток дуг око 30 километара. Некад богата чистом водом и снагом, која је могла да покреће воденичне точкове, била је понос грађана који су је, из милоште, прозвали својом реком.

Данас, Шидина нити је богата водом, која би могла да покрене воденични точак, нити је чиста. А управо та, чиста Шидина из давних времена, у нашем саговорнику Зорјан Павлу буди носталгичне успомене. Сежу оне у године које су обележиле почетак двадесетог века и детињство, које је провео у једној од воденица на Шидини у селу Сот.

Своју причу, овај осамдесетчетворогодишњи виталан старац, који се још и данас не плаши послова од којих би зазирали и много млађи, почиње сећањем на те прекрасне успомене из детињства.

СЕЋАЊЕ НА ПОПЛАВУ ШИДА 1954. ГОДИНЕ

 

 

 

 

 

 

Готово безазлен поточић који дели Шид на два дела са плитким и неутврђеним обалама, услед обилне кише, толико је "подивљао" да је те 1954. године изазвао незапамћену поплаву са доста драматике која се само може назрети из сећања на тај догађај од пре 54 године.

Према сећању старих Шиђана, обилна киша носила је испред себе сено, гране и други отпад што је зачепило мост на улазу у град (на лединама) који је заправо био направљен од бетонске цеви, промера један метар. Отпадни материјал је зачепио отвор и дошло је до још већег гомилања воде, која је потом пробила препреку и јурнула према граду плавећи улице уз Шидину, целим током кроз град.