Кад је унук Са­ша, са­да­шњи вла­сник Срем­ске те­ле­ви­зи­је ро­ђен, де­да-Га­вра је за­пе­ча­тио бу­ре ра­ки­је за ње­го­ву свад­бу ко­ју с не­стр­пље­њем оче­ку­је

Кра­јем но­вем­бра или по­чет­ком де­цем­бра, али углав­ном пред Но­ву го­ди­ну срет­не ме ком­ши­ја Га­вра из До­њег Шо­ра и на­хва­ли ка­ко сам на­пи­сао ле­пу ре­пор­та­жу (при­чу - ка­ко он ре­че) о бер­би гро­жђа код Жму­ри­них у Бер­ка­со­ву. "Али, ве­ли овај ви­спре­ни пен­зи­о­ни­са­ни тр­го­вац, да би био код ме­не та би при­ча би­ла још бо­ља, јер је у мо­јем ви­но­гра­ду бер­би­ло гро­жђе ви­ше од два­де­сет љу­ди".

Иду­ће го­ди­не, чи­ка-Га­вро - бра­ним се ја - пи­са­ћу и о бер­би у ва­шем ви­но­гра­ду. Уоста­лом, унук вам има те­ле­ви­зи­ју, па су ње­го­ви но­ви­на­ри мо­гли тај до­га­ђај да сли­ка­ју.Не­ће, бра­ни се Га­вра. Ка­жу, био си де­да про­шле го­ди­не, па не мо­жеш ти стал­но да "ви­сиш" на сре­мач­кој те­ле­ви­зи­ји.

И, та­ко ра­ста­не­мо се, кад по­сле не­ко­ли­ко да­на за­зво­ни те­ле­фон у ре­дак­ци­ји, ја­вља се де­да-Га­вра и пред­ла­же да се ви­ди­мо. 'Ајд, шта ћу, ком­ши­је смо, одем до ње­га, кад он пред ме­не хр­пу па­пи­ра и поч­не да ме убе­ђу­је ка­ко би о мо­ло­вин­ским лов­ци­ма тре­ба­ло на­пи­са­ти ле­пу при­чу. Од­го­ва­рам га с раз­ло­гом да је ло­во­стај и да су лов­ци у це­лој шид­ској оп­шти­ни ак­тив­ни, а не са­мо мо­ло­вин­ски, чи­ји је он био ду­го­го­ди­шњи пред­сед­ник.

Реч по реч, ви­дим ја де­да хо­ће у но­ви­не по­што-по­то! Ком­ши­је смо, с ње­го­вим Ми­ле­том сам као кли­нац пи­као лоп­ту по до­њо­шор­ској пра­шин­чи­ни, па му пред­ло­жим да на­пи­шем ре­пор­та­жу о то­ме кад бу­де пре­та­као ви­но. Ето, кад већ ни­сам био у бер­би, пи­са­ћу о одр­жа­ва­њу ви­на. И уз до­го­вор се ра­ста­не­мо. Ско­ро за­бо­ра­вих за то, кад опет те­ле­фон. Ја­вља се Га­вра и зо­ве ме да до­ђем и при­су­ству­јем "све­ча­ном чи­ну пре­та­ка­ња ви­на у ње­го­вом хра­му" - по­дру­му.

До­го­во­ри­мо се да до­ђем јед­но по­под­не. Па, ка­ко обич­но и би­ва, уз по­сао кре­не и при­ча.

Га­ври­ло - Га­вра Вин­чић је ро­ђен 16. ју­ла 1926. го­ди­не у Мо­ло­ви­ну, фру­шко­гор­ском се­лу шид­ске оп­шти­не (та­да је то био или­оч­ки Ко­тар) од оца Ми­ла­на и ма­те­ре Пер­се Па­нин из Бин­гу­ле. Кум на кр­ште­њу био му је де­да Љи­ље Авра­мов (су­пру­ге пред­сед­ни­ка шид­ске оп­шти­не Ми­те), по ко­јем је и до­био име. Кад му се мај­ка уда­ла за оца до­не­ла је у Вин­чи­ћа ку­ћу 20 ве­ли­ких ду­ка­та у ми­раз, а и мла­до­же­ња ни­је био ма­кар ко. Био је сред­њег имов­ног ста­ња и што је у то вре­ме би­ло нор­мал­но за Мо­ло­вин­це - имао је и ви­но­град. У тој се­љач­кој по­ро­ди­ци ро­ђе­но је ше­сто­ро де­це: Зла­то­је, Спа­со­је, Га­ври­ло, Сте­ван, Да­ни­ца и Ви­до­са­ва. И сви су по­за­вр­ша­ва­ли не­ки за­нат: бер­бер, ма­шин­бра­вар, тр­го­вац и елек­три­чар.

- Ја сам - на­ста­вља при­чу чи­ка-Га­вра по­чео да учим тр­го­вач­ки за­нат код по­зна­тог илоч­ког тр­гов­ца Мој­си­ја (Мој­ше) Стер­на, Је­вре­ја ко­ји је имао два­на­е­сто­ро де­це и це­ла је по­ро­ди­ца оте­ра­на у Ја­се­но­вац и по­би­је­на, осим јед­ног си­на Шма­и­ла, ко­ји се тад на­ла­зио у Ита­ли­ји и из­бе­гао је хо­ло­ка­уст. Кад је по­чео рат по­бе­гао сам из Ило­ка у Мол­до­вин, па сам та­ко за­вр­шио са­мо три го­ди­не тр­го­ви­не, уме­сто пред­ви­ђе­не че­ти­ри. Шко­лу сам по­сле ра­та за­вр­шио у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Од 12. ју­на 1943. по­ма­гао сам пар­ти­зан­ску вој­ску као ку­рир, јер сам по­зна­вао Фру­шку го­ру као свој џеп. Кр­ста­рио сам од Не­го­сла­ва­ца до Ро­хаљ ба­за да би од 1944. био у ВИИ вој­во­ђан­ској бри­га­ди, а и два­пут сам ра­ња­ван.

По­сле ра­та Га­вра је 1. мар­та 1946. отво­рио пр­ву про­дав­ни­цу Зем-За­дру­ге у Мо­ло­ви­ну и у њој про­во­ди 17 го­ди­на, кад пре­ла­зи у Шид и ра­ди у Хем­пру, а рад­ни стаж за­вр­ша­ва у Цен­тро­про­ме­ту 1982. го­ди­не. Од тад се ин­тен­зив­но ба­ви ви­но­гра­дар­ством ка­ко је већ 1947. за­са­дио овај пр­ви ви­но­град у Мо­ло­ви­ну. Кад по­ме­не­мо гро­жђе и ви­но, Га­ври за­си­ја­ју очи. Оза­ри му се ли­це. Ви­ди се да чо­век во­ли и жи­ви за овај свој хо­би. С љу­ба­вљу об­ја­шња­ва ка­ко ви­но­град не тра­жи го­спо­да­ра већ слу­гу, па та­ко и он ви­ше од сто­ти­ну да­на про­ве­де на фру­шко­гор­ским об­рон­ци­ма Ли­по­ва­че, где је ва­здух свеж, чи­сти и не­у­по­ре­ди­во при­јат­ни­ји не­го овај у Ши­ду. По­го­то­во је див­но на Ли­по­ва­чи кад је у ју­ну и ју­лу про­цве­та ли­па, а се­ве­рац цео Шид опи­је ми­ри­сом ли­пе. Тад је ми­ли­на бо­ра­ви­ти у зе­ле­ни­лу и чи­сти­ни при­ро­де, а то му да­је сна­гу и за на­по­ран рад у ви­но­гра­ду. До­ду­ше, Га­вра ви­ше не ко­па и не шпри­ца свој ви­но­град - на­ђе рад­ни­ке па их пла­ти - јер је осам де­це­ни­ја при­ти­сло ста­рач­ка пле­ћа.

И док са­вре­ме­на ита­ли­јан­ска пум­па за пре­та­ка­ње ви­на, ко­ја мо­же да пре­то­чи и фил­три­ра око 800 ли­та­ра на сат, не­чуј­но зу­ји, тет­ка-Цве­та­на, су­пру­га Га­ври­ла Ви­на­чи­ћа, до­но­си нам у по­друм све­же ис­пе­че­ну ку­пу­са­ру. Ну­ди нас овим тра­ди­ци­о­нал­ним сре­мач­ким сла­ним ко­ла­чом, а муж је гр­ди што ни­је на­се­кла ко­ба­си­це, па је тек ма­ло спу­сти­ла на маст да за­сја­ји, јер су још фри­шке, а на то тре­ба лу­пи­ти ко­је ја­је на око и да се мо­же људ­ски ви­на пи­ти. Го­спа од ку­хи­ње об­ја­шња­ва да ће то би­ти за ла­га­ну ве­че­ру, а ја раз­ми­шљам ка­ква ли је тек он­да она те­жа?

Об­ја­шња­ва чи­ка-Га­вра да у по­дру­му има 13 бу­ра­ди од 50 до 500 ли­та­ра за­пре­ми­не, да је кве­чу за му­ља­ње гро­жђа ко­ја из­ба­цу­је пе­тељ­ке (про­из­ве­де­ну још дав­не 1936), ку­пио још ње­гов де­да од не­ког ер­де­вич­ког Шва­бе, да има др­ве­не ко­фе и емај­ли­ра­не ка­бло­ве, др­ве­ни ле­вак за си­па­ње ви­на у бу­рад за­пре­ми­не 20 ли­та­ра, раз­не сла­ви­не, ве­ће и ма­ње, а нај­бо­ље су оне од мо­дре шљи­ве по­же­га­че. Од џа­на­ри­ке и бе­ли­ца ни­су ни бли­зу овим пр­вим.

- Ја бер­бин увек у ок­то­бру- од пр­вог до 25. јер сам та­ко на­у­чио од мо­јих пре­да­ка, ве­ли ста­ри­на Га­ври­ло. Тад је гро­жђе нај­сла­ђе и ви­но бу­де пу­но, ја­ко и не та­ко рав­но. А, у бер­би се на­ђе све­га и сва­шта за по­је­сти, по­чев од до­ма­ће шун­ке и ку­ле­на, ...беш до­ма­ћин­ску ку­ћу ко­ја не­ма шун­ку за бер­бу, ту су ра­зни си­ре­ви, ко­ба­си­це, фи­на са­ла­ма, "пад­не" и пе­че­но пра­се, а о ви­но­гра­дар­ским ко­тли­ћи­ма, оним пу­ним ри­ба и сви­ње­ти­не, да и не тро­ши­мо ре­чи. То је при­ли­ка да се оку­пи по­ро­ди­ца и при­ја­те­љи, да уз ве­се­ље оба­ви­мо зна­ча­јан по­сао и при­ве­де­мо кра­ју го­ди­шњу му­ку и труд око ви­но­гра­да. Тад, јед­но­став­но, ужи­ва­мо у ра­ду, дру­же­њу, ићу и пи­ћу. Бар још ово ма­ло жи­во­та што нам је пре­о­ста­ло.

РА­КИ­ЈА
Сва­ки пра­ви ви­но­гра­дар, осим ви­на има до­бру ра­ки­ју, па та­ко и код Га­ври­ла Вин­чи­ћа има не­ко­ли­ко бу­да­ри ра­ки­је раз­не фе­ле. Осим ко­мо­ви­це (ло­зо­ва­че) ту су и шљи­во­ви­ца, кај­си­је­ва­ча, ра­ки­ја од ду­ње и ви­но­гра­дар­ске бре­скве (па­љин­ка).

У че­ти­ри из­ре­зба­ре­на бу­ре­та исто­вет­не за­пре­ми­не (око 36 ли­та­ра) на ко­ји­ма су име­на Га­ври­ло, Ми­лан, Алек­сан­дар и Де­јан на­ла­зи се ра­ки­ја за раз­не при­ли­ке. Алек­сан­дро­ва (Са­ши­на) ба­чви­ца че­ка да се он оже­ни, па ће де­да да нач­не бу­рић и по­ча­сти сва­то­ве.

И но­ви­нар­ска бра­ти­ја је по­зва­на на про­бу, па је­два че­ка­мо свад­бу!