Илин­ци

Ни на­кон че­ти­ри го­ди­не жи­те­љи из­бе­глич­ког на­се­ља не зна­ју да ли су ку­ће ко­је су са­гра­ди­ли њи­хо­во вла­сни­штво

Ма ко­ли­ко на­сто­ја­ли да за­бо­ра­ви­мо ми­ну­ле рат­не го­ди­не, не­ке ства­ри нас на то сва­ко­днев­но под­се­ћа­ју. На при­мер, два из­бе­глич­ка на­се­ља у Илин­ци­ма. У два­де­сет ку­ћа већ че­ти­ри го­ди­не жи­ви 40 по­ро­ди­ца. Или би та­ко тре­ба­ло да бу­де. Али, ка­ко ка­жу на­ши са­го­вор­ни­ци, иако су ку­ће из­гра­ђе­не не­ко­ли­ко по­ро­ди­ца у њи­ма не жи­ви, а то је опет, на­вод­но, раз­лог што ста­тус ствар­них жи­те­ља и из­гра­ђе­них обје­ка­та још уви­јек ни­је де­фи­ни­сан.

По­се­ти­ли смо по­ро­ди­цу Љи­ља­не и Ми­ли­во­ја Ђур­ђе­ви­ћа, до­се­ље­них из Ча­ко­ва­ца и Сње­жа­не и Ми­ла­ди­на Ка­ти­ћа, ко­ји су до­шли из Ка­ра­џи­ће­ва. Ђур­ђе­ви­ћи се ис­кљу­чи­во ба­ве по­љо­при­вре­дом, се­ју ку­ку­руз, со­ју и жи­то. Хра­не сви­ње и би­ко­ве. Син Об­рад иде у пе­ти раз­ред, а ше­сна­е­сто­го­ди­шњи Сло­бо­дан је на­пу­стио шко­лу.

Ка­ти­ћи не об­ра­ђу­ју зе­мљу, али Ми­ла­дин ра­ди у По­љо­при­вред­ној за­дру­зи у Ва­ши­ци и то је је­ди­ни из­вор при­хо­да. А по­ро­ди­ца је број­на, јер са Сње­жа­ном и Ми­ла­ди­ном жи­ви син са сво­јом по­ро­ди­цом. Све ма­ње је се­зон­ског по­сла, па се рет­ко иде и у над­ни­цу.

На­кон што су до­би­ли гра­ђе­вин­ски ма­те­ри­јал са­ми су из­гра­ди­ли ку­ћу (са два ста­на) и ка­жу ком­ши­је Ђур­ђе­ви­ћи, Ка­ти­ћи се до­бро сла­жу. Ку­ћом су углав­ном за­до­вољ­ни, не­ма­ју при­мед­би на стру­ју и во­ду, али им не­до­ста­ју те­ле­фо­ни. Нај­ве­ћи про­блем је пут у на­се­љу. Ка­да је су­во још је и до­бро, али са пр­вим ки­ша­ма то је хо­да­ње по бла­ту. И бо­ли их, ка­жу, то што ни­ко из оп­штин­ске вла­сти ни­је до­шао да ви­ди ка­кве су им ку­ће, а ка­мо ли да их пи­та ка­ко жи­ве. То се од­но­си и на ме­ђу­на­род­не ор­га­ни­за­ци­је и Ко­ме­са­ри­јат за из­бе­гли­це ко­ји су им обез­бе­ди­ли сред­ства за град­њу.

Још увек не зна­ју да ли су ку­ће њи­хо­во вла­сни­штво, ни­ка­кав до­ку­мент ни­су пот­пи­са­ли. Ипак, они жи­ве свој жи­вот, ком­ши­је се по­се­ћу­ју (то је је­ди­ни на­чин ра­зо­но­де) а де­ца к'о де­ца, оку­пља­ју се у ули­ци, дру­же и игра­ју.