Ми­лан Го­јић, не­ка­да­шњи уго­сти­тељ из Вин­ко­ва­ца, до­ла­ском у Ку­ку­јев­це од 1995. ба­ви се про­из­вод­њом со­ко­ва у вла­сти­тој фир­ми под на­зи­вом "Кисс"

Ро­ба се пла­си­ра од Ши­да до Но­вог Са­да и Бе­о­гра­да. И ни­је про­блем ни про­из­вод­ња ни по­тра­жња, већ на­пла­та, па се де­ша­ва да се ис­по­ру­че­на ро­ба ни­кад и не на­пла­ти. Ово је је­дан од ри­зи­ка вре­ме­на у ком жи­ви­мо.

Уз про­из­вод­њу со­ко­ва Го­ји­ћи (су­пру­га Гор­да­на и Ми­лан) има­ју про­дав­ни­цу ме­шо­ви­те ро­бе, а од про­шле го­ди­не по­че­ли су и про­из­вод­њу смо­ки­ја са по­кло­ном. Укуп­но за­по­шља­ва­ју 12 рад­ни­ка. Све ра­де у вла­сти­том про­сто­ру, што је ве­ли­ка пред­ност јер уз дру­ге др­жав­не на­ме­те пла­ћа­ње за­куп­ни­не био би пре­ве­лик из­да­так.

Без на­ме­ре да ја­ди­ку­ју Го­ји­ћи ка­жу да је по­че­так ба­вље­ња овим по­слом био ис­пла­ти­ви­ји, а што вре­ме од­ми­че све је те­же, јер је ку­пов­на моћ сла­ба, а кон­ку­рен­ци­ја све ве­ћа. Ипак, ка­жу, "чу­па­ју" се и опре­де­ље­ње за раз­не по­сло­ве је тек из по­тре­бе за пре­жи­вља­ва­њем. Же­ља им је да из­др­же до пен­зи­је, а он­да ће ра­ди­ти "док бу­де ишло".

Де­ца (њих тро­је) су им у Бе­о­гра­ду и не­ма­ју на­ме­ру да се вра­ћа­ју у Ку­ку­јев­це, та­ко да они не­ће на­ста­ви­ти по­сао ко­јим се ба­ве ро­ди­те­љи. А шта ће Го­ји­ћи на­кон од­ла­ска у пен­зи­ју, тек ће да од­лу­че.