Успе­шни Ши­ђа­ни - Ми­лен­ко Га­чић

"Но­стал­ги­ја за Ба­чин­ци­ма, ко­је во­лим и сре­ћан сам што сам у њи­ма ро­ђен, узрок је мог по­врат­ка ова­мо и отва­ра­ња ма­ле за­нат­ске кла­ни­це 1993. го­ди­не. Иако ма­ла и та­да је би­ла јед­на од бо­љих. А он­да је све кре­ну­ло уз­ла­зном ли­ни­јом па раз­вој "Биг Бу­ла" не сма­трам са­

При­зна­ње под­стрек за да­љи рад

И у овој го­ди­ни пла­ни­ра­не су зна­чај­не ин­ве­сти­ци­је

ГаздаНе без раз­ло­га још јед­ном смо по­се­ти­ли "Биг Бул" у Ба­чин­ци­ма. Овог пу­та по­вод је до­де­љи­ва­ње при­зна­ња ње­го­вом вла­сни­ку, ко­ји се на­шао у гру­пи нај­у­спе­шни­јих ме­на­џе­ра за 2006. у на­шој др­жа­ви. Раз­го­вор је у ства­ри би­ла при­ча о "Биг Бу­лу", због чи­јег је раз­во­ја и успе­ха Га­чић и до­био ово при­зна­ње.Ми­лен­коГа­чић је ро­ђен у Ба­чин­ци­ма, на овим про­сто­ри­ма је за­вр­шио основ­ну шко­лу и ме­сар­ски за­нат, на­кон че­га се за­по­слио у БИМ "Сла­ви­ја" у Бе­о­гра­ду. На­ста­вио је шко­ло­ва­ње и по­стао је­дан од ру­ко­во­ди­ла­ца у том пред­у­зе­ћу.

"Но­стал­ги­ја за Ба­чин­ци­ма, ко­је во­лим и сре­ћан сам што сам у њи­ма ро­ђен, узрок је мог по­врат­ка ова­мо и отва­ра­ња ма­ле за­нат­ске кла­ни­це 1993. го­ди­не. Иако ма­ла и та­да је би­ла јед­на од бо­љих. А он­да је све кре­ну­ло уз­ла­зном ли­ни­јом па раз­вој "Биг Бу­ла" не сма­трам са­мо успе­хом фир­ме, већ је то успех за Ба­чин­це, оп­шти­ну а и ре­ги­ју.

Јед­на смо од нај­са­вре­ме­ни­јих кла­ни­ца у Ср­би­ји. "Биг Бул" је ли­дер у ин­ду­стри­ји ме­са, ап­со­лут­ни шам­пи­он у про­из­вод­њи о че­му све­до­че од­го­ва­ра­ју­ћи сер­ти­фи­ка­ти. Због то­га смо и до­би­ли до­зво­лу за из­воз ме­са у Европ­ску уни­ју. Због све­га по­ме­ну­тог до­био сам при­зна­ње ко­јим сам про­гла­шен ме­на­џе­ром за 2006. што је до са­да мо­је нај­ве­ће лич­но при­зна­ње, а са­мим тим и оба­ве­за да на­ста­вим да­ље и то оправ­дам", при­ча Ми­лен­ко Га­чић, док се­ди­мо у ње­го­вом пре­ле­пом ка­би­не­ту и на­ста­вља:

"Оче­ку­јем успех ка­да је реч о из­во­зу ме­са у зе­мље Европ­ске уни­је. До кра­ја фе­бру­а­ра тре­ба­ло би по­че­ти пр­ви из­воз ју­не­ћег ме­са, а пла­ни­ран је и из­воз су­хо­ме­сна­тих про­из­во­да. По­што је Вла­да Ср­би­је пот­пи­са­ла ме­ђу­на­род­ни спо­ра­зум о из­во­зу ро­бе у зе­мље ју­го­и­сточ­не Евро­пе (ЦЕФ­ТА) мо­же­мо оче­ки­ва­ти да ће се це­ло­ку­пан асор­ти­ман на­ших про­из­во­да пла­си­ра­ти у зе­мље бив­ше Ју­го­сла­ви­је, ЕУ и Ал­ба­ни­ју.

Че­сто имам по­тре­бу да на­гла­сим да су мо­је бо­гат­ство мо­ји љу­ди и то је област у ко­ју ула­же­мо зна­чај­на сред­ства. По­ред љу­ди ко­ји су до­при­не­ли успе­ху "Биг Бу­ла" мо­рам на­по­ме­ну­ти да су сви на­ши про­јек­ти по про­гра­ми­ма ЕУ. Све је ком­пју­те­ри­зо­ва­но па се не мо­же де­си­ти да за­та­ји људ­ски фак­тор, јер смо мо­дем­ском ве­зом по­ве­за­ни са ис­по­ру­чи­о­ци­ма опре­ме, та­ко да је про­цес про­из­вод­ње 24 ча­са под кон­тро­лом на­ших и струч­ња­ка ис­по­ру­чи­о­ца", ка­же Га­чић.

У 2007. у "Биг Бу­лу" пла­ни­ра­ју још јед­ну ве­ћу ин­ве­сти­ци­ју - из­град­њу ма­га­ци­на за мр­зло ме­со и ма­га­ци­на за ади­ти­ве, за­чи­не и ре­про­ма­те­ри­јал, као и об­но­ву во­зног пар­ка. Уз струч­ни тим тех­но­ло­га на че­лу са Ми­о­дра­гом (Дра­ган) Ту­би­ћем и још 6 тех­но­ло­га ни­је те­шко пра­ти­ти све трен­до­ве у Евро­пи, па то он­да при­ме­ни­ти и у вла­сти­том ра­ду (ква­ли­тет, са­вре­ме­на ам­ба­ла­жа и ди­зајн). Та­ко се да­нас у "Биг Бу­лу" при­пре­ма пре­ко 180 вр­ста про­из­во­да. На че­лу Ком­па­ни­је је Алек­сан­дар Па­јић, пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра, а ге­не­рал­ни ди­рек­тор је Ђор­ђе Ку­зми­нац.

Док ужур­ба­но при­во­ди­мо кра­ју раз­го­вор са ме­на­џе­ром го­ди­не за 2006. јер су сти­гли по­слов­ни парт­не­ри, Га­чић на­гла­ша­ва да је са­рад­ња са ло­кал­ном са­мо­у­пра­вом (ми­сли на Ме­сну упра­ву Ба­чин­ци и оп­шти­ну Шид) до са­да би­ли успе­шни, па би та­ко тре­ба­ло би­ти и убу­ду­ће. У сва­ком слу­ча­ју, као и до са­да, он ће по­ма­га­ти ак­ци­је у Ба­чин­ци­ма. На но­ви­нар­ско пи­та­ње ка­ко се осе­ћа је­дан ова­ко успе­шан чо­век, са­мо се на­сме­шио и слег­нуо ра­ме­ни­ма, а на пи­та­ње ужи­ва ли у све­му ово­ме од­го­во­рио је: "Ма­ло". Ни­је ни чу­до јер ње­гов рад­ни дан по­чи­ње у по­ла пет ују­тро, а за­вр­ша­ва око 22 ча­са.

Пре на­пу­шта­ња згра­де раз­гле­да­ли смо апарт­ма­не за го­сте, те­ре­та­ну, са­лу за са­стан­ке... јед­ном реч­ју - ре­пре­зен­та­тив­но.