Некада је на овим просторима било доста салаша, али су временом многи порушени или остали запуштени. Један салаш који још одолева "зубу" времена је салаш Ђорђа Којичког на потесу Суватово. Окружен зеленилом, готово недоступан погледима, овај салаш као да проводи своје "старачке дане".

- Салаш су далеке 1928 године саградили мој прадеда Срета и деда Милош Којички. Састоји се од једне собе, мање просторије, трема целом дужином, велике штале и шупе. Некада се овде не само боравило већ и живело у току обављања пољопривредних радова у току сезоне. Чак се гајила и живина, тако да се није морало бринути за храну док се боравило на салашу - каже нам Ђорђе Којички док нам показује салаш.

Био је својевремено ту и виноград па кошнице са пчелама, много већа посебно су се истицала својом величином стабла трешања и велика кајсија. Поред је некада била велика камара сламе...

С обзиром да се Ђорђе определио за рад на железници, салаш је још имао живост док се пољопривредом бавио његов отац Бошко, а сада је само остао неми сведок једног прошлог времена.