ПЕТРА КОВАЉЕСКО ИЗ ШИДА СА ТАВАНА СКИНУЛА ПРАШЊАВИ РАЗБОЈ СВОЈЕ БАКЕ, КУПИЛА ЈОШ ЈЕДАН НОВИ И ПОЧЕЛА СА ТКАЊЕМ

Бројне врсте домаће радиности, које су некада нашим бакама представљале свакодневицу, данас су остале само као фрагменти старог српског фолклора и традиционалних облика стваралаштва. Ткање је, у стара времена, био посао и занимација, која се протезала до дуго у ноћ. Међутим, и данас постоје жене које су од својих бака научиле понешто и, одлучне у намери да изнова покрену стари посао, са тавана скинуле прашњаве разбоје и из заборава вратиле некадашњи занат. Једна од њих је и Петра Коваљеско из Шида.

- Моја бака је некада имала разбој и она је ткала некад од памучних материјала, што сам и ја одлучила да покушам. Прошле године сам узела тај њен разбој, направила сам још један нови и почела да се распитујем више о самом поступку. На Интернету сам сазнала више о удружењима за народну радиност и у Шапцу сам посетила једну радњу у којој је све, од ћилима до гардеробе, ручно рађено. Добила сам и пар савета, те сам почела да правим крпаре за под, лежајеве и фотеље - прича нам Петра.

Од памучних тканина, које се цепају на мање траке, ткањем на разбоју, настају ћилими или крпаре. Дужина и дебљина крпаре се одређује у зависности од потребе купца, али што је већа дужина у комаду, то је и цена мања. У овом занату, Петра има главну улогу у кући. Каже да највећи део посла уради сама, јер је то такав посао, али у постављању основе јој помаже супруг Никола. То ипак не може сама.

- Овим послом се бавим релативно кратко, али ускоро планирам да повећам обим производње, а тиме и понуде. Времена су тешка и људи немају новца, али и ја сам до сада већину тепиха и прекривача заменила овим крпарама. Памук је ипак пуно бољи од синтетике, лако се пере и пријатнији је - објашњава Петра.

Цена самог разбоја је, како каже, веома висока за наше услове. Потребно је прво пронаћи тржиште на којем ће се роба продавати, а онда и уложити новац и кренути у посао.

Ткање ћилима и других производа од вуне и памучних материјала, некад је било једна од најзначајнијих грана домаће радиности у Србији. Данас се нађе још по неко, ко у старим занатима види прилику за покретање властитог бизниса. Колико је уносан труд и враћање старих алата из заборава, не знамо. Али, знамо да су љубав према истом, воља и жива сећања једино што гарантује успех.