Екскурзија је била узбудљива, испуњена и на крају исцрпна, али постоји један комплекс грађевина који је нарочито утицао на мене, то је Акропољ.
Још од раног детињства сећам се како сам гледао на сликама и слушао приче о монуменалним грађевинама, а нарочито о Партенону. Храм посвећен богињи Атини, заштитници града, названог по њој. Мермерно беличаста грађевина покушавала је да опстане кроз све периоде варварских ратова.
Кроз историју су је експлоатисали и искориштавали, али најтужније ми је звучала прича да су је турски војници користили за чување барута. У такву белину стављати црно, зрна која сеју смрт и несрећу. У том тренутку сам се запитао какве муке и патње уметник и његова дела треба све да преживе да би били признати.
Колико треба нешто да се уништи и деградира да би на крају рекао како је нешто вредно дивљења и чувања. Али време ми није дозвољавало да би на крају рекао како је нешто вредно дивљења и чувања. Време ми није дозвољавало да се загледам дубље у ову грађевину, да јој сваку бору запамтим и да кући са собом понесен осећај, како поноса тако и срама.
Поноса јер је људска рука начинила нешто тако светло, а срама јер је та рука уједно уништила извор светлости. На крају сам се замислио над уморним камењем које је сведок издаја, превара и љубави. Драго ми је да сам из сваког угла града Атине могао да видим доказ људског намера и опхођења према лепом и надам се да ће нам он бити поука, како нама тако и будућим генерацијама.