ЖИВОТ ЈЕ РОМАН ИВАН ПЕТРОВИЋ ЛИЛА ИЗ ВИШЊИЋЕВА ЛЕГЕНДАРНИ ВИОЛИНИСТА

Мада је дубоко загазио у осму деценију живота, један од најбољих музичара са ових простора - не посустаје

Писати о Ивану Петровићу  (78), популарном Лили из Вишњићева, истовремено значи писати о једном времену које неумитно нестаје. Али и времену које је имало своју лепоту живљења. Популарни Звонко Богдан ће, такође, говорећи недавно на исту тему а поводом изласка свог најновијег албума, између осталог рећи, да песме на њему посвећује "Успоменама на време које се сигурно поновити неће..."

За разлику од Звонка Богдана који и даље доминира естрадном сценом, песме и интерпретације Ивана Лиле Петровића све ређе ће се данас чути и јавно изводити. Зато ће остати велика неправда и пропуст свих оних (у које убрајам и себе) који нису успели сачувати бар део из опуса овог великог мајстора виолине који дуги низ година није заостајао за најпознатијим музичарима свог времена.

Памтим га од најранијег детињства мада ће нам се недуго затим животни путеви из родног Вишњићева, раздвојити. Иако је тих педесетих година прошлог века у Вишњићеву, Кузмину, Босуту, Рачи и другим околним селима, постојао низ тамбурашких оркестара са врсним мајсторима, при помену имена Лиле Петровића сви су се клањали. Јер, реч је била о заиста даровитом музичару који ће диљем некадашње Југославије пронети лепоту песме и свирке сремачке. Чиниће то са великим успехом у бројним хотелима и дворанама Словеније, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине, као и у неколико иностраних земаља. Иако ће неколико деценија провести далеко од свог завичаја, Лила му се на неки начин увек враћао.

Пре свега, кроз песме и то оне које је само његов оркестар знао да изведе на један маестралан начин. Тадашњи поклоници његовог мајсторства нису могли у том тренутку да схвате да се он кроз песму и свирку ону танану, лепу... уствари обраћа свом завичају и своме Вишњићеву. Песму "Грк и Босут то су мала села, преко воде превози их скела..." само је једна од аутентичних и незаписаних мелодија а могла се чути само у извођењу оркестра Ивана Лиле Петровића.

 Одмах по завршетку другог светског рата, готово истовремено са својим оцем Милошем Петровићем,  такође великим мајстором на виолини, кренућу на пут на којем се, ево, налазим више од шест деценија. Много тога сам у том периоду лепо доживео, многе људе и крајеве упознао и да се поново родим опет бих кренуо истим стазама - каже Иван Петровић Лила. Највећу популарност маестро са Босута доживеће шездесетих и седамдесетих година прошлог века када је са својим оркестрима свирао у најпознатијим новосадским, сарајевским и београдским кафанама и хотелима. Посебан печат ће оставити у Новом Саду и чувеним новосадским кафанама Севдаху, Ружи, Точку и другима.

Често су тих година његови обожаваоци долазили много раније него обично, како би на време заузели место и слушали великог мајстора на виолини. Поред Новог Сада и родног Вишњићева трећа велика љубав Петровићева  био је Лаћарак. У том месту је, такође оставио добар део свог животног века а и данас често зна иако у годинама да се нађе на бројним слављима у овом месту. Његови Грчанци често нису били свесни каквог мајстора имају у својој средини. Али Лила се никада није љутио на то, знајући често да каже ону народну да је најтеже "бити поп у свом селу". Они старији љубитељи његове музике и познаници често су га у раним јутарњим сатима сретали како иде кући а они неупућени су мислили да је реч о ранораниоцу.

А он би онако духовит и надарен често знао да тим поводом каже: "Мисле људи да сам поранио а ја јадан ни тренуо нисам". Јер кафански живот остављао је неизбрисив траг на лицу овог племенитог човека који је љубав према музици усадио и свом сину Зорану  са којим је често последњих година заједнички наступао. Животна неумитност чини своје, али песме и интерпретације великог мајстора виолине Ивана Лиле Петровића остаће све док је поштовалаца његовог стваралаштва.
"...Мила нано купи ми сандале да ја идем у Грк на свечаре..."

Још и сада чујем звук те песме Лиле Петровића и његовог оркестра која на својствен начин говори о једном времену и једном човеку који је сав свој живот посветио песми и људима свога краја.