БРАЧ­НИ ПАР ВЛА­ДИ­МИР И НА­ДА ХАР­ВИЛ­ЧАК ИЗ ШИ­ДА ПРИ­ЖЕЉ­КУ­ЈУ ПЕН­ЗИ­ЈУ И СПО­КОЈ­НУ СТА­РОСТ

Су­пру­жни­ци Вла­ди­мир са 37 и На­да са 25 го­ди­на рад­ног ста­жа на­шли се у не­за­вид­ном по­ло­жа­ју, све­сни да код дру­гог по­сло­дав­ца не мо­гу до­би­ти по­сао јер ви­ше ни­су мла­ди, па се на­да­ју да ће "Ли­па" ипак по­че­ти са ра­дом.Као и де­се­ти­не хи­ља­да рад­ни­ка у Ср­би­ји ко­је је тран­зи­ци­ја "по­ко­си­ла" и Вла­ди­мир и На­да Хар­вил­чак из Ши­да, на­шли су се у не­за­вид­ном по­ло­жа­ју ка­да је са ра­дом ста­ла ДИП "Ли­па" у ко­јој Вла­ди­мир ра­ди 37, а На­да 25 го­ди­на. Али, кре­ни­мо ре­дом.

Вла­ди­мир је за­вр­шио за­нат за сто­ла­ра 1968. го­ди­не и по­том ра­дио го­ди­ну да­на код мај­сто­ра, а го­ди­ну да­на при­ват­но да би се 1970. го­ди­не за­по­слио у та­да­шњем "На­прет­ку" ко­ји је ра­дио гра­ђе­вин­ску сто­ла­ри­ју за по­зна­те куп­це и др­ве­не де­ло­ве на­ме­шта­ја за "Ни­ну" из Но­вог Са­да, "Је­лу" из Шап­ца, "20. ок­то­бар" из Бе­о­гра­да "Фу­дин" из Ср. Ми­тро­ви­це... Пре­шло се по­сле и на про­из­вод­њу пар­ке­та, а 1984. го­ди­не је из­гра­ђе­на су­ша­ра. Јед­ном реч­ју, до­бро се по­сло­ва­ло и на­рав­но за­ра­ђи­ва­ло.

- Кра­јем 80-их ка­да су се раз­дво­ји­ли "На­пре­дак" и "Срем­ски храст" ко­ји су чи­ни­ли "Ли­пу", ми смо на­ста­ви­ли по­сло­ва­ње под име­ном "Ли­па". Про­из­во­ди­ли смо за по­зна­тог куп­ца, по­зи­тив­но се по­сло­ва­ло, а си­ро­ви­на се ку­по­ва­ла "на ра­чун" из Мо­ро­ви­ћа. Отво­ри­ли смо и сво­ју пи­ла­ну - при­ча Вла­ди­мир Хар­вил­чак ко­ји је у ко­лек­тив до­шао као КВ сто­лар, ка­сни­је по­стао по­сло­во­ђа, а за­тим и шеф про­из­вод­ње.

У раз­го­вор се укљу­чу­је и ње­го­ва су­пру­га На­да ко­ја се у овом ко­лек­ти­ву за­по­сли­ла 1. ав­гу­ста 1982. го­ди­не и за пр­во вре­ме ра­ди­ла као чи­ста­чи­ца да би по­том пре­шла у про­из­вод­њу.

- Же­ле­ла сам да на­у­чим све по­сло­ве и по­че­ла сам на "фри­зи" за пар­кет и ра­ди­ло се на нор­му па за­тим на "пар­ке­то­ма­ту" у две сме­не јер се пар­кет та­да ја­ко тра­жио. На­у­чи­ла сам и да кла­си­рам и мар­ки­рам пар­кет и сла­жем у бун­то­ве. Ра­ди­ло се али се мо­гло и за­ра­ди­ти и пла­ћао се и пре­ко­вре­ме­ни рад. Пла­те су ис­пла­ћи­ва­не на вре­ме, мо­гли смо по­ди­ћи кре­дит, га­ран­то­ва­но се до­би­ја­ло 10 куб­них ме­та­ра от­пад­ног др­ве­та и рад­ни­ци су би­ли за­до­вољ­ни - при­ча о срећ­ним вре­ме­ни­ма у "Ли­пи" На­да Хар­вил­чак.

А он­да је при­ва­ти­за­ци­ја "по­ку­ца­ла" и на ка­пи­ју "Ли­пе" па ка­да се мо­ра, шта да се ра­ди, раз­ми­шља­ли су рад­ни­ци али ни­су ни са­ња­ли шта ће их ка­сни­је сна­ћи. Пре че­ти­ри го­ди­не, од­мах по при­ва­ти­за­ци­ји не­ка­ко се и по­сло­ва­ло, а он­да све го­ре, ка­жу на­ши са­го­вор­ни­ци, а про­шле го­ди­не се ви­ше ни­је ра­ди­ло не­го што се ра­ди­ло, а пла­те ни­от­ку­да па су рад­ни­ци пре­са­ви­ли та­бак и ту­жи­ли фир­му...

- Од 96 рад­ни­ка не­ки су се и то они мла­ђи и сна­шли па су на­шли по­сао код дру­гих по­сло­да­ва­ца, а због го­ди­на жи­во­та ми то не би ус­пе­ли. Нај­ве­ћа нам је же­ља да се про­из­вод­ња по­кре­не и да се вра­ти­мо на по­сао. Да има­мо од че­га да жи­ви­мо и да не­ка­ко оства­ри­мо пра­во на пен­зи­ју - ка­жу на кра­ју Вла­ди­мир и На­да Хар­вил­чак.