НА­ША СУ­ГРА­ЂАН­КА И ПЕН­ЗИ­О­НЕР­КА ВЕ­СЕ­ЛИН­КА ИГИЋ - ЛЕ­ПА ЈЕ­СЕН ЖИ­ВО­ТА

Рет­ки су љу­ди ко­ји свој жи­вот сма­тра­ју пот­пу­но ис­пу­ње­ним. Ве­се­лин­ка Игић пен­зи­о­нер­ске да­не про­во­ди ба­ве­ћи се ак­тив­ним ра­дом у дру­штве­ном жи­во­ту и упра­во то је чи­ни срећ­ном и за­до­вољ­ном

Од­ла­зак у пен­зи­ју не зна­чи и од­ла­зак из ак­тив­ног жи­во­та. То по­у­зда­но по­твр­ђу­је при­мер на­ше са­го­вор­ни­це Ве­се­лин­ке Игић. Ро­ђе­на је 1940. го­ди­не у Вин­ко­вач­ким Ба­нов­ци­ма. Шко­лу је за­вр­ши­ла у Вин­ков­ци­ма, где је ра­ди­ла и про­ве­ла део жи­во­та. А он­да су је жи­вот­ни пу­те­ви до­ве­ли у Шид, где се 1968. го­ди­не уда­ла.

Ра­ди­ла је код су­пру­га, адво­ка­та Са­ве Иги­ћа. У ин­ва­лид­ску пен­зи­ју је оти­шла 1985. го­ди­не. Учла­ни­ла се у оп­штин­ску ор­га­ни­за­ци­ју Са­ве­за ин­ва­ли­да ра­да, на чи­јем је че­лу од 1996. По­све­ти­ла се не­ким но­вим ак­тив­но­сти­ма, па је мо­же­те сре­сти на ско­ро свим кул­тур­ним ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма у гра­ду. Из­ме­ђу оста­лог, већ три­де­се­так го­ди­на пи­ше пе­сме.

- Јед­но­став­но, не­што у ме­ни је про­го­во­ри­ло и по­кре­ну­ло ме да ми­сли пре­не­сем на па­пир. До­га­ђа­је опи­су­јем кроз пе­сму, па та­ко у пе­сму пре­то­чим сва­ки наш пен­зи­о­нер­ски из­лет, про­сла­ву, де­та­ље из мог лич­ног и по­ро­дич­ног жи­во­та. Та­ко сам опе­ва­ла и жи­вот мо­је 93-го­ди­шње мај­ке, - при­ча Ве­се­лин­ка.

У ме­ђу­вре­ме­ну пи­ше и сво­ју би­о­гра­фи­ју, али је још ра­но, ка­же, да о њој го­во­ри. Мај­ка је дво­је де­це. Кћер­ка жи­ви у Но­вом Са­ду, а син ра­ди у "Вој­во­ђан­ској бан­ци". Има уну­ку Ка­та­ри­ну Сла­до­је­вић, пр­ва­чи­ћа и она јој је нај­ве­ћа ра­дост. Свој жи­вот сма­тра успе­шним и ис­пу­ње­ним, па ско­ро да и не­ма нео­ства­ре­них же­ља.

По­ред оба­ве­за у оп­штин­ском Са­ве­зу ин­ва­ли­да ра­да, члан је Из­вр­шног од­бо­ра у Вој­во­ди­ни и Скуп­шти­ни СИР Ср­би­је. Ак­тив­на је у Еко­ло­шком по­кре­ту у Ши­ду (члан је Из­вр­шног од­бо­ра и ту), укљу­че­на је у ак­тив­но­сти оп­штин­ске ор­га­ни­за­ци­је Цр­ве­ног кр­ста. Ба­ве­ћи се ху­ма­ни­тар­ним ра­дом ис­ти­че ор­га­ни­зо­ва­ње по­се­та де­ци Прин­ци­пов­ца, као и бри­гу о ста­ри­ма. И чи­ни је срећ­ном са­зна­ње да мо­же да по­ма­же дру­ги­ма.

Чла­но­ви Са­ве­за ин­ва­ли­да ра­да у сво­јим про­сто­ри­ја­ма ор­га­ни­зу­ју про­сла­ве сва­ког дру­гог че­тврт­ка, обе­ле­жа­ва­ју зна­чај­не да­ту­ме, од­ла­зак сва­ког чла­на у пен­зи­ју обе­ле­жа­ва­ју сит­ним ра­до­сти­ма па као сим­бо­лич­ну "при­ступ­ни­цу" де­ле сви­ле­ну ма­ра­ми­цу на ко­јој пи­ше "До­бро до­шли у је­сен жи­во­та". А је­сен мо­же би­ти та­ко ле­па, про­ша­ра­на пре­кра­сним ре­чи­ма. Ствар до­жи­вља­ја.