ПРЕД­СТА­ВЉА­МО ВАМ КО­ВАЧ ЈО­ВАН ПА­ЧА­РИЋ ИЗ ВА­ШИ­ЦЕ БИО МА­ШИ­НО­ВО­ЂА АЛИ СЕ ВРА­ТИО СТА­РОМ ЗА­НА­ТУ

На­пра­вио сам два че­ки­ћа на стру­ју, је­дан се зо­ве Сла­во­нац а дру­ги Сре­мац, пре­ма под­руч­ју где сам их пра­вио - ре­као нам је, из­ме­ђу оста­лог, вред­ни ко­вач Јо­ва из Ва­ши­це

Пре­пли­ћу се за­ни­ма­ња Јо­ва­на Па­ча­ри­ћа и сре­ди­не у ко­ји­ма је жи­вео. За­вр­шио је ко­вач­ки за­нат, али тра­же­ћи пер­спек­тив­ни­је за­ни­ма­ње, пре­ква­ли­фи­ко­вао се за ма­ши­но­во­ђу. По­чео је као ко­вач, ра­дио као ма­ши­но­во­ђа а са­да опет ко­ри­сти ста­ри ко­вач­ки за­нат за до­дат­ни из­вор при­хо­да.

Јо­ва Ко­вач, ка­ко га сви зна­ју у Ва­ши­ци, пен­зи­о­нер је и то му је је­ди­ни си­гу­ран при­ход. Ипак, за­нат му је ите­ка­ко до­бро до­шао да не­што до­дат­но за­ра­ди. За­то и по­ру­чу­је мла­ди­ма: "Учи­те за­на­те, тре­ба­ће вам. Да га ја ни­сам имао, не знам ка­ко би смо пре­жи­ве­ли све ове го­ди­не, ја и мо­ја по­ро­ди­ца. Ра­ни­јих го­ди­на мо­гло се не­што за­ра­ди­ти, али ова је баш ло­ша".

Пи­та­мо ко­ва­ча Јо­ву шта он то ку­је.

- По­пра­вљам плу­го­ве, ре­мон­ту­јем, рав­нам при­ко­ли­це, пе­глам ша­си­је, ку­јем мо­ти­ке, ра­о­ни­ке, пра­вим та­лан­да­ре, по­не­ку ка­пи­ју и огра­ду, раз­не ала­те. На­пра­вио сам два че­ки­ћа на стру­ју, је­дан се зо­ве Сла­во­нац а дру­ги Сре­мац, пре­ма под­руч­ју где сам их пра­вио - ка­же нам вред­ни ко­вач.

Јо­ва и ње­го­ви си­но­ви по­пра­вља­ју та­њу­ра­че, су­жа­ва­ју и рав­на­ју плу­го­ве... да не на­бра­ја­мо да­ље. За­то има му­ште­ри­ја и из окол­них се­ла, али код ње­га до­ђе по­не­ко и из Го­лу­би­на­ца, Ве­тер­ни­ка... Јер, о ко­ва­чу Јо­ви глас се на­да­ле­ко чуо.

Са ње­го­вом су­пру­гом Пе­тром про­го­ва­ра­мо пар ре­чи о обич­ним сва­ко­днев­ним те­ма­ма. А Јо­ва из­ра­жа­ва же­љу да му се си­но­ви Во­јо и Гој­ко оже­не, да до­би­је уну­чи­ће.

- Иду го­ди­не а ја то не во­лим - на­гла­сио је на кра­ју на­шег раз­го­во­ра ко­вач Јо­ва. Оти­шао је у сво­ју ко­вач­ни­цу у ко­јој се ка­лио по­пут че­ли­ка. Ва­здух па­ра­ју удар­ци че­ки­ћа. Мо­жда нам се са­мо учи­ни­ло да је на­ко­вањ за­цви­лео...