ЛЕОНА И ЗОРАН БОШКОВИЋ ИЗ ШИДА ОБЕЛЕЖИЛИ ПОЛА ВЕКА ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА

Када су се узели пре 50 година, направили су скромну свадбу. После 25 година у Немачкој прославили "сребрну свадбу" и одлучили да прославе и "златну свадбу". Слога и љубав главни темељи за добар брак

Пола века заједничког живота није мала ствар, поготово када је заснован на љубави, слози и поштовању, а наши суграђани Леона и Зоран Бошковић су одлучили да обележе своју "златну свадбу" 18. августа. Припреме су дуго трајале, све је било испланирано у детаље. Позвано је 85 гостију са разних страна, припремљени свадбени пешкири, гости по пропису окићени, као и 18 аутомобила.

Скуп је био у породичној кући Бошковића у Сремској улици, у центру града, одакле су сватови кренули у цркву Светог Николаја на венчање. Ту су и кумови Милисав и Живка Стојисављевић из Београда. Када су се својевремено узели после једногодишње везе, Зоран је имао 18, а Леона 19 година. Обоје су радили у фабрици намештаја "20. октобар", данашњи "Нови дом" у Београду. И после 50 година брака, супружници кажу да су имали позитивну трему када су стали пред олтар. Венчали су их свештеници Зоран Угрешић и Лазар Шапоња. Свадбено весеље је затим продужено у ресторану "Виногради".

На наше питање какав је "рецепт" за успешан брак, одговара госпођа Леона:

- Љубав, поштовање и слога су најважнији, јер без тога нема брака. Где су у кући "два џепа" онда нема ни слоге. Ми се нисмо никада посвађали, увек смо се договарали и тако смо васпитавали и наше синове Звонимира и Слободана. С обзиром да су били из сиромашнијих породица, Зоран и Леона су одлучили да се отисну у иностранство у потрази за бољим животом и прво је кренуо Зоран 1966. године на Ђурђевдан, а Леона му се придружила 28. августа исте године. Радили су и тамо у столарској струци у Хановеру и већ 1969. године срушили малу кућу и направили спратницу у којој и сада живе. Из Немачке су се вратили кући 1989. године. Син Звонимир је завршио за дипломираног грађевинског инжењера и сада је надзорник грађевина, а Слободан је завршио вишу трговачку школу. Обојица су ожењени Немицама и живе у Немачкој. Бошковићи имају од Звонимира унуку Ану Лену (13), а од Слободана Себастијана (15) и Изабелу (9).

Звонимир није могао да сакрије сузе радоснице на свадби, а Слободан, нажалост, због пословних обавеза није присуствовао.
- У пословима организације су нам много помогли прве комшије Драган и Споменка Крсмановић. Драган ми је предложио да сваки гост добије боцу вина са етикетом посвећеној "златној свадби" са нашим фотографијама и вино је заправо било њихов свадбени поклон - каже Зоран Бошковић.
Играло се и певало у добром расположењу. Дошли су и трубачи да увеличају свечаност. Секла се младеначка торта. Било је и много поклона. Дружење је после ресторана настављено код Бошковића кући. Касније су уследиле посете пријатеља, а у плану је и својеврсни "медени месец" само никако да се нађе времена за пут у Врњачку Бању.

- Остварили смо што смо замислили и задовољни смо. Када смо се упознали, нисмо имали ништа и са наших десет прстију смо све зарадили. Чувамо, не разбацујемо се, а тако смо васпитали и наше синове и никада се нисмо постидели за њих - каже Леона Бошковић, у којој је цвеће велика љубав и разонода.

ШТАПОВИ ЗА ПОКЛОН

Добили су Бошковићи најразличитије поклоне од уметничких слика, есцајга или 50 црвених ружа које је донела Леонина сестра. Међутим, унука Ана Лена је имала најоригиналнији поклон.
- Док смо били на весељу у "Виноградима" у једном тренутку је музика престала да свира и онда нам је унука уручила штапове за старе дане. То је било право изненађење за нас - каже Леона.

"НИКОМ СЕ НИЈЕ ОБЕЋАЛА"

У оваквим приликама дешавају се и одређене згоде или анегдоте, а једна је везана за саму церемонију венчања у цркви.
- Без обзира што смо имали "златну свадбу" и што смо у познијим годинама, церемонија црквеног венчања се морала доследно поштовати. Смешак на лицу је изазвало питање свештеника Зорана Угрешића "да ли сте се неком другом обећали" - каже Леона.