Пети децембар 1944. године освануо је као и многи други јесењи дани. Облачан и прохладан. Од обичних дана разликовао се само по томе што је у атару остало много неисеченог кукурузишта. Било је то као поручен заклон за бројне немачке и партизанске патроле, које су се неприметно кретале кукурузиштима свака са својим циљем. Атар у потесу Суватова па скроз до реке Саве био их је пун. У ваздуху се осећало да се припрема нешто велико и значајно.
У једној сремачкој сељачкој кући у Доњем шору у Шиду, уз петролејку и са замраченим прозорима неколико особа нешто ужурбано и тајно припрема.
Из "шуме" је још пре више дана стигао захтев да им се достави план града Шида. Партизанске јединице су биле стациониране у шуми изнад Прњавора (Привина Глава) припремајући се за предстојећу акцију. Није тешко одгонетнути да се припремала велика акција напада на Шид и његово ослобођење.
О овим бурним тренуцима и догађањима наше, сада већ не тако блиске историје, чији је актер и сама била, Ера Ступавски, данас осамдесетосмогодишња старица прича овако: "То вече 4. децембра дошао је, преко баште код нас чика Војин Мердановић који је био члан Месног народноослободилачког одбора за Шид, а био је наш комшија чело баште. Рекао да је добијено наређење да се хитно достави план града Шида нашима у шуму. Мој супруг се тада налазио са партизанима у тој шуми, а ми смо у Шидској планини имали виноград који је био близу шуме. Тада је наш комшија са виноградом био Радосављевић Јован који је ту на свом салашу и живео. Чика Јова је требало да се побрине за запрежна кола и товар у њима а неко је требало да однесе план у шуму. План је тога дана из среза изнела Цикушинка, имена јој се сећам, и донела га чика Војину Мердановићу.
Током те ноћи је у Шиду била велика рација. Усташе су похапсиле преко осамдесет особа. Без обзира на све план је некако морао бити достављен партизанима
Иако се мој свекар томе противио, одлучено је да петог децембра ујутро план града обмотају мени око појаса и да га ја на сељачким колима изнесем из града. Да би ово било што неприметније са мном је требало да иде и моја петогодишња ћерка Ана. Сачекали смо да се немачка патрола, која је ту била током целе ноћи због рације, удаљи из наше улице и кренуле смо пут планине.
Путем кроз Шид није било никаквих проблема. Чим смо изашли из града и ушли у атар на Суватову пресретале су нас бројне партизанске патроле али смо без проблема дошли до салаша Јове Радосављевића. Ту смо оставили коња и кола и наставили пешке према шуми. Стража нас је зауставила и спровела до официра. Ја и ћерка смо се тако нашле у окружењу старешина за које су ми рекли да је то 11. Крајишка бригада. Када сам рекла да сам донела план града и скинула га одмотавши га са себе, официр који нас је примио и кратко рекао - Па зар ово није могао да обави неки мушкарац а не ти другарице са малим дететом? - Нисам одговорила на питање, а он је додао - Другарице знај да ће ми прво што ћу учинити када уђемо у Шид бити да потражим вашу кућу и да вам се захвалим. - Затим сам са ћерком посетила мужа и не задржавајући се пуно вратила сам се на салаш.
Кратки јесењи дан се већ ближио сумраку а ја сам са ћерком пошла истим путем Шида. Ни у повратку нисмо имали проблема. Патроле су нас заустављале али смо брзо напредовале према кући. Када смо стигле сунце је већ било на западу. Испрегли смо коња а деда Војин Мердановић је већ био ту да чује шта је било.
Вече је собом донело страховиту пуцњаву и експлозије граната и бомби. Уплашени целе ноћи нисмо ока склопили. Пред јутро је неко закуцао на прозор. Уплашено сам се јавила. Споља се чуо мушки глас - Другарице ја испуњавам своје обећање и још једном ти се захваљујем. Ето донели смо вам слободу.
Том официру нисам ни имена знала а својим гестом је учинио да га се сећам целог живота