ПЕСМА КАО ПОВОД
Изузетна храброст Бошка Сремца из Илинаца у Врдничкој бици, о чему сведочи и песма непознатог аутора
У рукописном одељењу Народне библиотеке Симеон Пишчевић налази се и подужа песма о херојском држању Бошка Сремца из Илинаца, команданта 3. батаљона Девете војвођанске бригаде. Аутор ових стихова остао је до данас непознат, а цела поема је писана у духу народне поезије, са честом употребом десетерца, што се може видети и из почетних стихова:
"Хеј другови, што нам песма збори
Што се деси у тој Фрушкој гори..."
Непознати песник следи ток историјских догађаја, што говори у прилог претпоставци, да је поему о Бошку Сремцу испевао неко од његових сабораца или рођака. Песма, за разлику од историјских чињеница, да је шире обележје времену у којем се одиграла ова позната битка.
Исто тако, песник на начин, већ познат и присутан у народној епици, преноси снове, осећања и неку врсту предсказања:
"Лего јунак да заклопи очи
Али нагло из кревета скочи
Јер је сањао уједе га змија
Из сна викну, мила моја мајко..."
Јунаштво Бошка Сремца је својеврсна легенда и његово име је незаобилазно када се говори о Врдничкој бици. Бошко Сремац је рођен у Илинцима. Служио је војску у краљевој гарди. По распаду старе Југославије, међу првима се прикључује Народноослободилачком покрету, а већ у јуну 1943. одлази у Други сремски одред, где је постављен за командира чете. Ту га је запазио Вале Крстић, тадашњи командант 1. батаљона у Седмој бригади. По формирању Девете војвођанске бригаде, а на предлог Валета Крстића, Бошко Сремац је постављен за команданта трећег батаљона.
Хроничари су забележили да је Бошко Сремац био један од најхрабријих бораца и један од најспособнијих команданата.
Сећајући се Бошка Сремца, командант Василије Крстић у својим забелешкама, између осталог, записао:
"Тог јутра у покрету од Бешенова према Врднику Бошко је био изванредно расположен, једну песму је замењивао другом, или шалом..." Комесар 3. чете Трећег батаљона Мика Штефанчић се такође сећао Бошка Сремца: "Борба се водила свом жестином и високом свешћу, не марећи за велике губитке, мртве и рањене борце, Бошко Сремац бодрио нас је својим примером - заповедио је да дође хармоникаш на чело и да свира бећерац. За мене је Бошко Сремац био пример неустрашивог борца и команданта. Бошкове речи као да још увек одзвањају у ушима. Када је тешко рањен у стомак пролазио поред наших волујских кола, у којима смо били другарица Роса Мрђа и ја, такође рањени, викао је: Тиролац, спаси ме мука, мајку им швапску!
Песма о Бошку Сремцу гради и једну другу претпоставку о освети Валета Крстића, којем су Немци у Врднику убили оца, па је напад, по непознатом песнику, дошао као примљени чин освете. Историјски догађаји потврђују чињеницу о убиству Валетовог оца, али је напад на Врдник био далекосежнији задатак, него што то непознати песник говори у стиховима поеме.
Са пуно веродостојности, може се претпоставити да је Бошкову смрт осветио његов брат од стрица Драгутин Сремац - Трка, такође истакнута личност Врдничке битке. Историја каже: "Сам Драгутин Сремац - Трка, пушкомитраљезац у два маха је убио већи број непријатељских војника. Из једног рафала срушио је 11 Немаца... Тога пута се стварно осветио за свога брата од стрица Бошка Сремца, који је тога дана погинуо"...
И непознати песник сликовито гради ту историјску поставку:
"Ту фашисти попадали клети
Јури Трко брата да освети..."
Завршетак песме је Бошков растанак од живота, кроз опоруку:
"Због свете, збогом равни Среме
Мила мајко, нећеш видет мене
Мила сејо, ти ми венац плети
У Беочин на гроб ми га мети..."
После рата Илинчани су пренели Бошково тело на гробље у његово родно место. Иза перивоја, у једном углу гробља у Илинцима стоји споменик Бошку Сремцу. И као да ништа не подсећа на овог храброг борца Револуције. Ни спомен плоче на родњо кући, ни улице, нити било чега другог што би и у Илинцима подсећало на Бошка, који не само да је пао за Врдник него и за свеукупне токове револуције.